Зашто се борба између добра и зла води у свету, али добија у срцу
Својевремено је Достојевски рекао да није важно колико људи чува изворну хришћанску вредност. У совјетским безбожним временима изгледало је да ова вредност није остала ни у траговима (већина храмова и манастира је уништена), али је време пролазило и од насилно усађене „дигестивне“ идеологије није остало ништа. Зачудо, у совјетско време је душа руског образованог човека жудела за вишом истином. Како се можемо спасити?
Волите своју земљу, своје родитеље, своју децу, своје унуке, поштујте своје комшије. Водите рачуна о својој националној култури. По Божјој дефиницији, хришћанство никада није било нити ће бити масовно. Међутим, све док постоје истински пастири и они који се око њих удружују ради љубави према Богу и ближњима, никакве силе зла не могу ништа – каже у разговору за „Печат“ руски писац и православни свештеник Владимир Чугунов, чији је роман „Сањар“ објавила издавачка кућа „Дерета“.
Пишете у духу традиционалних хришћанских и људских вредности. Колико је овај избор тежак за писца?
Трудим се да пишем у духу велике руске књижевности, а на првом месту – Достојевског. За мене је тема „руских дечака“ који не могу да живе у миру док не реше главно питање – има ли Бога, има ли бесмртности – вечна тема.
Садашње време поставља ова питања на свој начин. Чини се да су савремени „руски дечаци“ тежи од „дечака“ Достојевског и „дечака“ моје генерације, због појаве нових открића у области археологије, руске и светске историје, упознавања путем интернета са животом, вером и обичајима других народа. Не говорим о глобалним проблемима. Свој рад називам „уметничким обликом проповедања“. Иначе, у ову категорију бих уденуо и „Петокњижје“ Достојевског. С друге стране, Иван Иљин је већ 1937. говорио о стварању нове хришћанске културе (и књижевности посебно). Уметничка форма беседе је, пре свега, срдачан разговор између аутора и читаоца. Са младим читаоцем покушавам да разговарам или кроз своје младе јунаке, или кроз искрен разговор између оца и сина, као, на пример, у причи „Адамов плач“.
Као и Достојевски, трудим се да избегнем поучавање, моралисање у чело, улепшавање стварности. И млади читаоци ово примећују и бележе. Један од њих ми је једном приликом написао: „Читао сам вашу књигу (’Наша вољена’) целу ноћ, читао сам је у паузи са својом девојком. Вашу књигу сматрам искораком у такозваној православној књижевности, која је сва бела и пахуљаста, али живот није такав.“ Овај коментар ми је драгоцен.
Писац сте и православни свештеник. Која имена из богате ризнице руске литературе су одредили избор вашег пута?
Као што се види из горе реченог, могао сам да постанем и уметник, и музичар, али је Господ благоволео да стави на мене крст хроничара. Неколико пута сам покушавао да га се отарасим – чак сам и спаљивао неке своје рукописе, али време је пролазило и поново сам се враћао писању.
Никада нисам тежио свештеном позиву и прихватио сам га из послушања. У Књижевни институт сам дошао као атеиста, односно, како је рекао Достојевски, претпоставио сам да се нешто „пролило-пролило“ у простору, нека врста вишег ума. Али већ на другој години, он се први пут исповедио и причестио, а ја сам почео редовно да идем у цркву са двојицом својих колега ученика. Када се то сазнало, скоро да смо били искључени из института, али се за нас заузео нови ректор, послат из Централног комитета Свесавезног лењинистичког савеза младих комуниста. Сва ова историја се огледа у мојим књигама. Тада сам се у тешким околностима консултовао са исповедником.
Сећам се да сам једном дошао код њега у Тројице-Сергијеву лавру и питао: „Оче, можда би требало да напустим институт и одем у Богословију?“ Рекао је да то није потребно и ја сам наставио студије. Време дипломирања на институту поклопило се с почетком Перестројке. А од почетка деведесетих година широм земље почињу да се отварају и обнављају цркве и манастири.
Постојала је огромна потреба за свештенством. И када ми је понуђена хиротонија, посаветовао сам се са исповедником, и прихватио чин из послушања. Нисам био усамаљен у овој одлуци. Два друга из разреда такође су постали свештеници и наставили да пишу. Тројици свештеника књижевника уручено је звање лауреата Патријаршијске књижевне награде. Власник сам и дипломе првог сазива ове награде. Дакле, нема ничег необичног у мом положају. Друга је ствар како све ово спојити без прејудицирања парохијске делатности. Првих десет година, до 2000, заиста није било времена за проучавање књижевности. Али за ових десет година, а посебно у наредним годинама, село у коме сам тада служио, а сада само живим, практично је изумрло заједно са околним колхозима и државним фармама. На селу није било посла. Млади су почели да одлазе у градове. А онда сам имао времена да наставим с хроником. Требало је оставити сведочанство проживљеног, измољеног, доживљеног. Од 2007. моје књиге излазе једна за другом. Можете питати Википедију колико сам књига објавио за то време. Као свештеник сам пензионисан, али служим у санаторијумској цркви Городецки, придруженој манастиру Городецки Федоровски. Било је прилике не само за писање већ и за учешће на међународним сајмовима књига Русије и Европе. Два пута сам био на Београдском сајму књига и написао есеј о њему „Химна српском народу“. Превела га је Душица Милановић Марика, а појавио се у једном од ваших књижевних листова. Потом сам есеј преуредио и дао му наслов „Крсна слава“. Есеј је објављен у броју 12 за 2022. у престоничком часопису „Наш савременик“.
Како бирате теме романа?
Сам живот ми нуди теме за романе, приповетке, есеје, чланке. Пишем само оно што сам доживео. Тема младости је можда једна од главних (ако не и главна) у мом раду. Блиско комуницирам с детињством, адолесценцијом, младости, пошто моја супруга и ја имамо деветоро деце (три сина и шест ћерки) и већ 20 унучади. Многе епизоде из ове комуникације биле су укључене у моје књиге. Штавише, деца, омладина и млади парови редовно посећују наше службе. Пре почетка пандемије редовно смо правили чајанке и разговарали о животу. Када сам служио у свом древном селу, на наше службе су редовно долазили ходочасници из Нижњег Новгорода. Телевизија је стигла 1990-их. О нашој породици и о мојим свештеничким и књижевничким активностима централни канал „Култура“ снимио је документарни филм „Гаранција добра“.
Све оно са чиме су се Србија и српски народ суочавали крајем деведесетих и почетком новог века – санкције, гетоизација, сатанизација, изопштавање – сада проживљава руски народ? Како у таквим околностима сачувати дух, наду и националне вредности и хришћанство?
Такву слику кроз медије намећу западни луткари. Можете ли да замислите територију Русије иза бодљикаве жице самог овог „гета“? По мом мишљењу, Русија је јакна, а Европска унија дугме. Па шта они шију? И руски и српски народ сасвим су самодовољни. Ми смо сами себи учитељи и ученици, како рече Иван Иљин. Не треба нам ничије вођење и покровитељство, а камоли преваспитавање на туђи начин.
Да ли присуствујемо рату добра и зла. Шта мислите о томе?
Ова борба је увек трајала. Достојевски је једном рекао кроз уста Мите Карамазова да се Бог „бори са ђаволом, а бојно поље је срце човека“. Од тада се ништа није променило. Оно што се дешава у нашим срцима симболично се одражава у спољашњем свету. Постоји мишљење да је СССР блокирао пројекат златне милијарде, дајући земљама Трећег света прилику да се уздигну. То сугерише да је план Коминтерне, погубан за читаву цивилизацију а који је требало да се глатко пренесе на Финтерну, стварањем СССР-а претворен у добру Промисао Божју, а потом и сам СССР уништен, па је на његовим рушевинама створена „Велика Евроазија“, о чему је својевремено говорио В. В. Путин, и то почиње да се одвија пред нашим очима. Наравно, стари капиталистички свет ће се томе опирати до последњег, а ипак је осуђен на пропаст. Временом ће се већина света прво ујединити око „Велике Евроазије“, а затим, када енергетска криза доведе планету на ивицу опстанка, и остатак света.
Православље је у очима Запада главни непријатељ. Како у овој борби остати хришћанин, христољубиви и истинољубиви?
Почело је од дана одвајања цркава. Где су нестали крсташи? Дошли су и код нас, али су потопљени у Чудском језеру. Велики отаџбински рат почео је на дан Свих светих у руској земљи који су тражили (пролазни празник), а завршио се на Васкрс. Митрополит Филарет (Московски) је на ваше друго питање одговорио овако: „Љубите непријатеље своје, гнушајте се непријатеља Божјих, а непријатеље отаџбине сатрите.“
Мила Милосављевић
[ПЕЧАТ]
