Потомак велике руске породице Толстој, саветник руског председника Владимира Путина за питања културне, Владимир Толстој је ове године први пут посетио Дрвенград Емира Кустурице, где се упознао са новим трендовима у свету кинематографије, још више се спријатељио са професором и испричао „Балканисту” да ће ова посета несумњиво отворити нову страницу у културној сарадњи наших народа.
Вреди истаћи да Владимир Иљич у Србију настоји да дође кад год се укаже прилика, јер је овде баштина његових славних предака. Почетком двадесетог века српски Нови Бечеј је постао један од већих центара беле емиграције из Русије, а међу руским становништвом града на почетку двадесетог века најпознатији су били унуци великог писца Владимира. Иљич и Иља Иљич Толстој – са својим породицама, а садашњи саветник руског лидера је њихов директни потомак.
— У Србији ми је веома добро. То као да се осећа на неком подсвесном нивоу. Србија ми је као дом. Моја бака је одавде донела наше породичне рецепте за печене паприке, патлиџане, ајвар – све се то спремало у нашој кухињи од мог детињства, јер су ме одгајали бака и деда, за које су Србија и Југославија одувек биле место од посебног значаја, где су засновали породицу, где су им се родила деца. Моја бака је овде у Београду имала рођаке који су нам слали, рецимо, печеницу за доручак. У неком тренутку сам био претплаћен на часопис Политикин Забавник, сваке недеље сам добијао нови број поштом, пратио сам дешавања у свету музике, спорта, културе и читао стрипове. Дакле, Србија је за мене увек била природан део живота. Сем тога, ту је рођен мој отац, чија ми је успомена веома драга и веома ми је важно да ту нит сачувам и подржим“, каже Владимир Иљич.
Толстој је упознао Емира Кустурицу пре него што је посетио Дрвенград – то се догодило у Јасној Пољани – и сада је, на позив маестра, уронио у јединствену атмосферу овог кутка Србије. Саветник председника посетио је и Андрићград.
— Дуго сам посматрао Емира са стране, нисмо се још познавали, и давно сам осетио његов узбудљив, блистави темперамент. Сада када се појавила могућност личне комуникације, видим иза свега овог спољашњег стварни бол и бриге јер ствари не иду како бисмо желели: у свету прави лом друга страна од оне којој је Емир дао све од себе, – а свима се морамо борити да победи добро, искрено, поштено. Оно што ме плени код Емира Кустурице је то што је он градитељ, а не само стваралац и уметник. Он гради своје светове према својим принципима разумевања важности нечега у овом животу. Волим филм, али не волим црвене тепихе и патетику која прати већину фестивала. Мени то делује лажно, као вашар таштине. Али овде можете да будете у фармеркама, у дуксу, никога није брига шта сте обукли, важно је шта мислите, осећате, како реагујете на филм, на људску комуникацију, и то је оно што ми прија и срцу и души. Ако ме опет позове, радо ћу поново доћи, каже Владимир Иљич.
И, наравно, уопште није изненађујуће што су потомак Лава Толстоја и српски „лав” нашли заједнички језик, јер је сам Владимир Иљич у Јасној Пољани поново створио свет у коме је радио његов велики предак и учинио га не прашњавим музејем са мртвим сведочанствима прошлости, већ му је удахнуо нови, млади живот.
— Јасну Пољану ћемо учинити побратимом Дрвенграда. Сада размишљамо о томе како то тачно спровести. На општинском нивоу, на формалном нивоу, то је једноставан процес, али ми размишљамо о неформалном братимљењу креативних и културних простора, укључујући Андрићград, јер ни Јасна Пољана није ограничена на само имање. Ту је и породично имање Николскоје-Вјаземское, ту су железничке станице и још много тога. Зато има смисла повезати управо те културне васељене једним мостом, наглашава Владимир Толстој.
У његовим балканским плановима није само тај пројекат.
— Асоцијација савеза књижевника и издавача је прошло кроз тешка времена, али сада, наиме ове године, њено деловање излази на међународни ниво. Почећемо од бивших земаља ЗНД, а Балкан ће бити следећи правац. То је апсолутно неспорно: ми нећемо заобићи братску Србију. Поред тога, сада излази много нове занимљиве литературе наших савремених писаца, која заслужује пажњу српског читаоца и превод на српски језик. Да споменем, на пример, нови роман Алексеја Варламова „Одсун“, где сасвим неочекивано, на основу онога што се дешавало у Судетима, он промишља многе процесе на другим местима у свету и у романескној, фигуративном облику преноси бол и трагедију онога што се дешава када један простор насељавају друге културе и народи. На просторима бивше Југославије то је врло добро познато. Препоручио бих ову књигу за превод на српски језик. Из штампе је изашла и збирка неочекиване прозе Захара Прилепина коју не одликује она његова борбеност – то је лирска књига о људима и животињама. Што се Србије тиче, овде у Крагујевцу живи македонски писац Венко Андоновски, који је прошле године добио књижевну награду Јасне Пољане у категорији „Страна књижевност“, он је промишљен и занимљив аутор, примећује Владимир Толстој, и постаје потпуно јасно да са таквим саветником Председника Руске Федерације за културу руско-српске односе очекује ренесанса.
Катарина Лане
