Интервју са Маријом Захаровом објављен у јубиларном броју, посвећеном 120. годишњици листа “Политика”, обавио је у Москви угледни новинар “Политике” Жељко Шајн.
Руска спољна политика је мирољубива, предвидива, доследна, прагматична, заснована на поштовању општепризнатих начела и норми међународног права. Русија је отворена за интеракцију са светом, равноправну међународну сарадњу у циљу решавања заједничких задатака и промовисања заједничких интереса, каже у ексклузивном интервјуу за „Политику” Марија Захарова, директор Департмана за информације и штампу Министарства иностраних послова Русије.
Као дипломата који већ девет година представља руско Министарство иностраних послова, опишите нам основне принципе и главне карактеристике спољне политике РФ, коју одређује председник Путин и спроводи министар Лавров?
Одговор на ваше питање налази се у тексту нове редакције Концепције спољне политике наше земље, коју је 31. марта прошле године одобрио председник Русије Владимир Путин. Укратко, ажурирана Концепција обезбеђује континуитет у погледу основних принципа, циљева и одређених спољнополитичких задатака. Пре свега, реч је о самосталности и усмерености на стварање повољних спољних услова за прогресиван развој Русије, осигурање безбедности земље, њеног суверенитета у свим сферама и територијалног интегритета. Пошто је нова редакција Концепције припремљена у контексту динамичне трансформације међународног окружења, у њој су узете у обзир дубоке промене које се дешавају у свету. У документу су истакнути цивилизацијски идентитет Русије, њен статус водеће светске силе и њена улога одржавања равнотеже у међународним пословима. Оквирни задатак је допринос формирању мултиполарног светског поретка. Међу његовим принципима су суверена једнакост држава, обезбеђивање њиховог права на избор модела развоја, културна и цивилизацијска разноликост света. Овај приступ подразумева елиминисање рудимената глобалне доминације САД, пре свега у монетарној и финансијској сфери, ограничавање утицаја непријатељских држава у међународним организацијама, као и друге кораке.
Наши регионални и билатерални приоритети рангирани су у Концепцији на нов начин. Значајна пажња поклања се јачању хуманитарног утицаја Русије у иностранству, заштити историјске истине и руског језика, као и интереса наших грађана и сународника.
Човечанство се суочава с претњом трећег светског рата и употребе нуклеарног оружја. Како руска дипломатија оцењује политичку ситуацију и безбедносне перспективе у свету где су САД и Немачка на једној страни барикаде, а Русија на другој?
Појава претње трећег светског рата и употребе нуклеарног оружја повезана је, пре свега, с покушајима Запада да по сваку цену преокрене објективни тренд губитка његове некадашње глобалне доминације. У том контексту, највећу опасност представља сукоб који су САД и НАТО створили у Украјини, у којем стално подижу улоге и покушавају да балансирају на ивици директног војног сукоба с Русијом. Земље Северноатлантског блока буквално ходају по ивици, верујући да ће у сваком случају моћи да „управљају” ескалацијом. Таква самоувереност није ништа друго већ илузија која може да изазове, без претеривања, катастрофалне последице. И, наравно, подстицање катастрофе на Блиском истоку од стране Вашингтона и његових савезника представља корак у амбис.
Наставићемо да у пракси показујемо својим опонентима да је њихова политика узалудна, као и да остварујемо циљеве које је председник Путин поставио у оквиру специјалне војне операције. Након тога, спровешћемо пажљиву анализу у којој мери ће САД и њихови савезници бити спремни да се придржавају темељног принципа недељиве и једнаке безбедности за све. Морају признати да се она не може ојачати на рачун слабљења безбедности других.
Земље НАТО-а, које су се званично прогласиле „нуклеарним савезом”, треба да схвате да ће одрживо и дугорочно смањење нуклеарних ризика захтевати радикалну ревизију њиховог непријатељског приступа према Русији и елиминисање таквих фундаменталних безбедносних противречности као што је штетна експанзија Северноатлантског блока на исток, која је довела до актуелне кризе.
Уколико и када на Западу „сазре” за отворен разговор, бићемо спремни. Али нећемо никог ништа молити, нити ићи на уступке.
У свету видимо регионалне конфликте који оживљавају сукобе између одавно постојећих блокова. Да ли то значи да смо још далеко од постизања стабилног светског поретка? Да ли су могући компромиси уз поштовање територијалног интегритета и суверенитета земаља које су бомбардоване и колико су „покретљиве” безбедносне границе, пре свега између Русије и САД и њихових савезника? Постоје ли изгледи за дијалог у циљу постизања мира у свету?
Евроатлантске државе су деценијама настојале да осигурају сопствену безбедност на рачун безбедности других – у том погледу била је недвосмислена њихова арогантна и презирна реакција на наш предлог безбедносних гаранција, изнет крајем 2021. године. Као резултат, дошло је до слома европске безбедносне архитектуре, ескалације ситуације на Блиском истоку, пораста тензија у Азијскопацифичком региону.
Провоцирајући сукобе и сејући хаос у различитим деловима планете, „колективни Запад” тежи да прикочи, а у идеалном случају да потпуно поткопа развој конкуренције. У односу на нашу земљу, та линија је на крају резултирала хибридним ратом, чији жељени исход Запад види као „стратешки пораз” Русије.
Што се тиче могућности нашег дијалога с Американцима, његове перспективе у потпуности зависе од намере Вашингтона да се договара поштено, на основу узајамног поштовања и уважавања интереса. За сада, колико видимо, САД нису спремне за то, чак ни у теорији.
Предстоји озбиљан разговор о принципима међународне комуникације који би одговарали реалностима мултиполарног света који се формира пред нашим очима.
Одлучни смо да радимо, заједно са широким кругом партнера из земаља Евроазије, Африке и Латинске Америке, на стабилизацији и хармонизацији међународних односа и њиховом реструктурисању на равноправнијим основама. Међународни поредак треба да се заснива на принципу суверене једнакости држава, а сарадња међу њима треба да се одвија на основу равнотеже интереса. Требало би искључити било какве „двојаке стандарде” и покушаје да се државама наметну туђи модели развоја, идеолошки и вредносни системи. У области безбедности неопходно је да све државе стриктно поштују принцип њене недељивости.
Како оцењујете ток специјалне војне операције скоро две године након њеног почетка? У којој мери је Русија успела да напредује у остваривању циљева СВО?
Циљеви и задаци специјалне војне операције (СВО) остају непромењени. То су демилитаризација и денацификација Украјине, отклањање претњи по безбедност наше земље и наших становника, које долазе с њене територије. Русија доследно и успешно наставља да решава задатке демилитаризације Украјине, изводећи тачне ударе прецизним оружјем далеког домета на војну инфраструктуру и предузећа војноиндустријског комплекса по целој дубини њене територије. Наше оружане снаге постепено удаљавају „линију фронта” од руских насеља која су сада под ватром украјинских неонациста.
Руски органи за спровођење закона пажљиво бележе и документују злочине које су починили савремени бандеровци, не ограничавајући се на период СВО. Патње цивилног становништва Донбаса почеле су много раније, још 2014. године, али кривци ће бити позвани на одговорност.
Посебно желим да истакнем да нико не треба да гаји илузије о силама које је Запад довео на власт у Украјини пре десет година – фебруара 2014. То су нацисти, идеолошки следбеници Бандере и Шухевича. Њихов циљ је физичко елиминисање свих оних који се не слажу с кијевским режимом, укључујући и представнике других нација и, пре свега, уништење свега руског. Само у Украјини данас деца иду у први разред школе уз песме које позивају на убијање Руса, само тамо пале књиге, као што су то радили у Трећем рајху, и одржавају бакљаде на улицама.
Истражни комитет Русије спроводи свеобухватну истрагу о делима украјинских нациста на основу низа чланова Кривичног закона, укључујући ратне злочине. Према подацима овог ресора, до данас је покренуто више од 4.000 кривичних предмета против више од 900 особа. На основу прикупљених доказа, судови Руске Федерације већ су осудили више од 200 представника украјинских оружаних формација на дугогодишње затворске казне због почињених злочина. Иста судбина чека и све друге злочинце.
Запад није одустао од свог циља да Русији нанесе „стратешки пораз”, иако је сада задатак преформулисан да звучи овако: „Спречити Русију да победи”. Користећи Украјину као инструмент, западњаци јој пружају велику војну помоћ, снабдевају је оружјем укључујући касетну муницију и гранате с осиромашеним уранијумом, које представљају претњу по здравље будућих генерација и животну средину. Вашингтон и његови сателити свесни су да ће без њихове подршке Украјина бити суочена с неизбежним колапсом. Међутим, немају храбрости да то јавно признају, јер би у том случају морали да прогласе крах наказног кијевског режима који је Запад створио, а уједно и читавог политичког украјинског пројекта који није оправдао огромна материјална и финансијска улагања. Пример за то је потпуни неуспех широко промовисане „контраофанзиве” украјинских оружаних снага.
Што се тиче непосредно тока СВО, било би исправно да се ово питање упути војницима. Наглашавам да Оружане снаге Русије тренутно имају стратешку иницијативу дуж целе борбене линије. Сви задаци СВО сигурно ће бити испуњени.
Како је руски председник Владимир Путин рекао у свом говору у октобру 2023. године, „ми нисмо започели тзв. рат у Украјини, покушавамо да га окончамо”.
Балкански регион дао је Немачкој разлоге да започне два светска рата. Сада та земља инсистира да Србија призна „независност” Косова, пружајући значајну подршку Албину Куртију – можда чак и већу него САД. Штавише, Немачка фактички руководи Босном и Херцеговином преко високог представника Кристијана Шмита, кога Република Српска не признаје, будући да Савет безбедности УН није усвојио резолуцију о његовом именовању на ову функцију, коју захтева Дејтонски споразум. Који је циљ Немачке?
Ја бих то другачије формулисала – тражећи разлоге за покретање два светска рата, Немачка их је пронашла на Балкану. Уопште, Немци су у 20. веку доста урадили на овим просторима, умешавши се и у распад Југославије и у распиривање тамошњег крвавог сукоба.
Међутим, говорити данас о циљевима Немачке на Балкану – као и, узгред, било где другде – било би велико претеривање. Само они који имају суверенитет и своју спољну политику могу имати своје спољнополитичке циљеве. Модерна Немачка нема ни једно ни друго.
У контексту расподеле улога међу америчким сателитима у Европи, Немци с њиховим богатим искуством у изазивању војних сукоба на Балкану, с гледишта Вашингтона, доста добро раде свој посао „западног ментора” региона. Није случајно што су тако упорно, па чак и агресивно, презревши све процедуре и договоре, гурали Кристијана Шмита на место високог представника у Босни и Херцеговини, који, како сте с правом приметили, није био на одговарајући начин одобрен за те функције и, сходно томе, нема никакав легитимитет.
Оно што се дешава у БиХ у протекле две и по године чисто је оживљавање колонијалне политике западних земаља. Њиховим залагањем Босна и Херцеговина је заправо претворена у протекторат, њен суверенитет је ограничен оквирима које диктирају спољни играчи. Међу њима, наравно, важну улогу игра Берлин, који је очигледно заинтересован да покуша да диригује на Балкану, где нису баш сви уверени да нема алтернативе „светлој евроатлантској будућности”.
Запад дуго и доследно спроводи своје „подривачке” активности против Србије у циљу да јој одузме суверенитет и право да по сопственом нахођењу одређује вектор развоја. Тера Београд да се придружи следбеницима култа „укидања” Русије и да одустане од својих темељних националних интереса.
Посебно је озбиљан косовски проблем. Током година политичког процеса уз учешће Београда и Приштине и посредовање ЕУ, Вашингтон и Брисел су косовски фактор претворили у инструмент притиска на Србију, дајући косовским Албанцима карт бланш да подстичу националну нетрпељивост према локалном српском становништву. Пљачкање православних светиња, оружани напади косовских „безбедњака” на цивиле и њихову имовину – све то европске престонице, укључујући Берлин, склоније су да не примећују.
У међувремену, резултати псеудопосредничких напора ЕУ говоре о апсолутној немоћи западних земаља, које нису у стању да суштински реше проблем. Уместо циљаног рада с Албином Куртијем на испуњењу раније договорених обавеза, државе ЕУ су покренуле нову иницијативу, тзв. француско-немачки план, који Србију, у ствари, тера на очито неприхватљив исход и грубо противречи темељном документу за решавање косовског питања, Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
Како Министарство иностраних послова РФ оцењује актуелну политичку ситуацију на Балкану у погледу безбедности у контексту новог геополитичког светског поретка и како види улогу Србије? Шта би Русија могла да посаветује Србији, на шта да упозори?
Балкан је сложен регион. Ту се још осећа драматично наслеђе југословенског сукоба деведесетих, голим оком су видљиве вишесмерне тежње разних међународних актера.
Тзв. западни свет полаже ексклузивна права на сарадњу с балканским престоницама, води агресивну политику истискивања трећих земаља из региона и гради дијалог у оквиру парадигме „с нама или против нас”. У замену за перспективу уласка у ЕУ, Балкану се намећу туђи политички и друштвени наративи. Јасан пример су покушаји да се уведе забрана сарадње с Русијом, што је данас апсолутан и безуслован захтев за оне који не желе да покваре односе са Западом. Нажалост, поједине балканске земље нису имале политичку вољу да се одупру овом ултиматуму.
Србија је пример одговорне државе која штити своје националне интересе и не одустаје од партнерства с Русијом. Данас се ваша земља супротставља хибридном утицају споља и суочена је с покушајима да се пољуља и поткопа њена унутрашња стабилност. Протести на улицама Београда пример су грубог мешања спољних фактора у послове једне суверене државе.
Срби добро памте до чега могу довести друштвени потреси. Искуство показује да разулареност радикалних елемената који делују по налогу из иностранства може да изазове најпогубније последице, све до колапса државног система и губитка способности доношења одлука у интересу грађана. Искрено желимо руководству Србије да настави да брине о истинским интересима земље, да не следи оне који покушавају да приморају Београд да жртвује своју самосталност и одрекне се националног поноса и идентитета.
[ПОЛИТИКА]
