Доносимо цео текст унапред припремљене изјаве Марије Захарове са данашњег редовног брифинга:
Поводом 25. годишњице НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије
У Београду су 23. априла ове године спомињали трагедију која се догодила пре 25 година и која се вечно памти – годишњицу НАТО ракетног удара на зграду државне компаније Радио-телевизија Србије, током операције Алијансе против СР Југославије. У ноћи између 22. и 23. априла 1999. године, НАТО авиони су извршили удар у којем је погинуло 16 цивила: техничари, монтажери, шминкер, редитељ, радници обезбеђења и сниматељ. Напад на телевизијски центар није само остао некажњен. Запад је овај злочин правдао војном потребом, позивајући се на чињеницу да су српски објекти везе и медији још пре почетка операције проглашени за „легитимне војне циљеве“.
Данас се испред рушевина зграде компаније у Београду налази споменик на коме су уклесана имена жртава и једна реч, реторичко питање: „Зашто?”. Оне, који се усуде да бране своју слободу и достојанство, и да само говоре истину, ућуткују свим средствима. То је „вредност“ „колективног Запада“. Тада је она „одрађивана“ у Србији. А сада – на примеру свега што се дешава у Украјини и око украјинске кризе.
Данас смо говорили о новом примеру циљаног убиства руског ратног репортера Семјона Јерјомина. Погинуо је обављајући директне новинарске дужности од руку кијевског режима, коме за то дају новац представници „колективног Запада“.
Како се испоставило, Западу није довољно све оно што је урадио у Србији. Данас захтевају да Београд заборави НАТО бомбардовања 1999. Потребан им је још један јапански „експеримент”. Американци су бомбардовали Хирошиму и Нагасаки користећи нуклеарно оружје. Па су Јапан присилили да то заборави. Сада покушавају да натерају Србију да заборави ко ју је бомбардовао 1999. Да заборави хладнокрвно убиство више од 2,5 хиљада својих грађана (међу њима 89 деце), уништену инфраструктуру (укључујући 118 инфраструктурних и телекомуникационих објеката), штете од много милијарди долара и да „окрене страницу историје“. А о било каквој компензацији или извињењу нема ни говора.
У ствари, они желе да Србија „ишчупа” ову страницу сопствене историје из анала своје земље. Притом, раније су САД (као на примеру Јапана) све великодушно плаћале новцем, који је на овај или онај начин остајао у државама. Присилили су Јапан да заборави своју историју, али су у њега инвестирали. Не знам како се то може оценити са моралне тачке гледишта, али је било бар неке користи. А сада оно што је обећано, у овом случају Србији, остаје само на речима.
Лицемерје Запада нема граница – он брижљиво заобилази чињеницу напада на телевизијски центар у Београду 23. априла 1999. То је требало да постане симбол, на пример, ОЕБС-а. Требало је установити посебан дан, одржати приредбе у знак сећања на те догађаје, као наук. Тако да се то више никада не понови. Али не. Све се прећуткује.
Међутим, управо тада је Вашингтон показао праву цену своје привржености идеалима демократије, окренувши сву моћ свог оружја против медија под лажним изговором „борбе против пропаганде“. Управо тада је Запад, предвођен САД, демонстрирао спремност да прекрши све обавезе, норме и правила, па и оне свете за демократско друштво, ако су у питању њихови уски себични интереси.
[МИП РФ]
