- Српска и руска култура имају верско-књижевни карактер (језик, православље, традиција, обичаји, личности)
- Са руским народом и државом везала нас је православна вера, политичка подршка у одређеним историјским ситуацијама и ратна помоћ
- НАТО агресијом 1999, западна цивилизација је код Срба изгубила сваки политички кредит
- Сарадњу и савезништво диктира мржња неких западних кругова према православним Србима и Русима– треба нам заједничка одбрана
- Пред нашим очима се одвија трећи поход на Русију, после Наполеона, Хитлера, сада је то ЕУ
– Они који у Србији оговарају сарадњу Срба и Руса, залажу се за повратак наше државе у чељусти оног пакта који нам је показао своје зубе. То су особе без националног достојанства и самопоштовања и не завређују пажњу. Они никада неће бити већина јер када би то постали онда бисмо као народ нестали – поручује угледни српски социолог културе Зоран Аврамовић, експерт за идентитетска питања, којима се из различитих углова бавио у преко двадесет објављених књига. Проф. др Зоран Аврамовић је и председник Културно-просветне заједнице Србије и један од Доносилаца Повеље Српско-руског братства.
За портал Братство он објашњава историјске и савремене разлоге зашто Србија и Срби немају другог разумног и органског пута осим православног и предвиђа да ће будућност – чак и поводом оних православаца који пактирају са НАТО пактом и Западом – донети изненађења!
Разговор почињемо разјашњењем шта је то уопште цивилизацијска блискост, односно припадност:
Значење појма цивилизације се мења, или се бар преплићу позитивни и негативни токови. Западна цивилизација је утемељена у култури старог Рима, католичкој вери, ренесанси, урбанитету, просветитељству, протестантизму, науци и филозофији, универзитетима, феудализму и капитализму, демократији, политичким слободама. У политичком погледу, Западна Европа је уградила себе у откривање простора (дух Колумба), у освајања да би почетком 19. века колонизација ваневропских народа достигла врхунац. Током њене историје, преплићу се цивилизација истине и лажи, филозофија живота и смрти (нихилизам, фашизам), једнакост међу људима и расизам, слобода човека и воља за моћ.
Друга цивилизација је словенска Европа, са седиштем у Русији. Потекла из грчко-византијских извора, православне цркве, овај део Европе је у друштвеном и образовном погледу каснио за њеним западним делом. Од реформи Петра Великог (17. и 18. век) не престаје дискусија о Русији као Евро-Азији, а руска интелигенција расправља „за и против Европе“. Међутим, словенска Европа је верски пресечена на католички и православни део. Православни је у односу на католички део, у институционалном и политичком смислу каснио за Западном Европом.
Српска култура се историјски и актуално далеко дубље везује за руску културу него за западну. Осим школовања младе интелигенције у европским градовима, економских односа у којима је Србија била подређена, друге користи српски народ није имао. Германске државе, Аустрија и Немачка, су наступале освајачки према Србима (три рата у 20. веку против Срба). Британци су у 19. веку (Дизраели) држали страну Турцима и увек, до данашњих дана, били против српских националних интереса.
Са руским народом и државом везивала нас је православна вера, политичка подршка у одређеним историјским ситуацијама и ратна помоћ. Православна вера је код Руса и Срба имала дубок утицај на националне и политичке токове. Хришћанство далеко јаче живи у православним црквама него у католичким, а то је посебно видљиво и на преласку 20. и 21. века.
Коначно, Западна војна сила је отела (за сада) Косово и Метохију. Ретко виђеном НАТО агресијом 1999. на Србију, западна цивилизација је код патриотских Срба изгубила сваки политички кредит. А Русија је била против НАТО агресије, али није могла војно да помогне очувању српске државне целине.
Шта би из културно-просветног обрасца Русије било корисно и за Србију и можемо ли нека решења “преписати”?
Културни и просветни образац конституишу бар три елемента националне културе: а) културна основа – духовна традиција и етнопсихолошке особине, б) културне идеје – однос колективног и индивидуалног, в) културне институције – породица, школа, библиотеке, позоришта, држава.
У структури српског културног и просветног обрасца доминирају митолошки, хришћански, књижевни елементи. Наслеђе Видовдана је укорењено у патријархално-племенској заједници, култури херојства и јунаштва и архаичној свести. Хришћанска култура утемељује се са примањем хришћанства у 10 веку и са неким елементима паганске културе која је саставни део српске духовношсти све до почетка 20 века.
Идеје српског културног обрасца обликоване су на претпоставкама традицијске културе и њеног модернизовања током 20 века. Други снажан чинилац, који се често запоставља у анализама, била је национална и верска измешаност српског народа са другим народима на Балкану. Неки процеси преверавања – турчење и католичење српског народа последњих неколико векова, морали су да оставе трага и на значења његовог културног обрасца.
Kултурне институције као породица, црква, школа, држава започињу утемељење учењем и делом Светог Саве. „Сином Немaње, Светим Савом, потиче извор што жубори вековима, он је извор српске културе“ (Милош Црњански). Културне установе српског народа су заправо вековна историја.
Шта би Срби могли да „препишу“ од Руса? Иван Иљин пише да је Русија живи организам: географски, стратешки, религиозни, језички, културни, правни и државни, привредни, антрополошки. Срби немају ни такву територију, ни привреду, ни војну снагу. Остале делове организма деле са Русима. Али понајвише националну тежњу према самосталности и слободи. У том погледу постоји подударност руског и српског културно -просветног обрасца.
Како видите српско-руске односе у прошлости, садашњости и будућности, односно где су најбоље прилике за њихово ојачавање?
Православно хришћанство је код Руса и Срба имало дубок утицај на националне и културне токове. То је био темељ вековних српско-руских пријатељских односа. Они су доприносили одбрани од западно-католичких и источно-исламских напада и окупација, али истовремено и јачању међусобног савезништва и солидарности. Ово се потврдило посебно у одбрамбеним ратовима у којима је Русија помагала Србима. Међутим, односи, како међу појединцима, тако и међу народима, одвијају се на више друштвених планова. Реч је о привредним, трговинским, културним, војним односима.
Срби и Руси су прошли кроз несрећна политичка раздобља, пре свих, комунистичке владавине. Сличну судбину су имали Срби у Југославији и Руси у СССР. У тим државама више су српски и руски комунисти радили у корист других нација него својих. Солжењицин је то пластично описао у књизи Руси у провалији. Руски комунисти, у Коминтерни су оптуживали српски хегемонизам у Краљевини Југославији, а српски то оберучке прихватили. А ретко виђене националне и политичке штете учинили су српски и руски комунисти својим народима у Југославији и СССР-у.
Садашњи и односи у будућности одвијаће се у знаку Западног похода на исток и у том смислу потребна је заједничка одбрана – политичка, медијска, интелектуална. Ојачавање Србије и Русије следи политику корачања својим националним и политичким путевима. Сачувати и ширити православну цивилизацију, уметност, науку, право. Да се чувају и Руси и Срби западних дарова. Токвил је још пре два века указао на освајачки и похлепно материјалистички карактер западне цивилизације…
Да ли је данас, у јеку сукоба Запада са Русијом, могуће да појачамо сарадњу и савезништво са Русијом и шта бисмо тиме добили? Такође, зашто се у домаћим медијима често чује да би нас “то коштало”?
Сарадњу и савезништво диктира скривена и јавна мржња неких западних кругова према православним Србима и Русима. Ко је био Србин на Западу од 1990 до 1999. препознаје нешто од данашње хистерије и мржње према Русима. Откуда оволика мржња према Русији? Каква демонстрација западног шовинизма! А самопредстављају се као царство разума, слободе, људских права, демократије.
Знамо ли новију европску историју? Пред нашим очима се одвија трећи поход на Русију, после Наполеона, Хитлера, сада је ЕУ са свим европским државама. Та жеља да се покори, освоји, или нестане велика Русија гонила је европске владаре, како оне царске тако и ове демократске. Није Русија ишла у Париз или Берлин. Ни данас Русија не иде у Брисел, а поготову не на америчке границе. Као некада тако и данас постоје западни политички планови у којима се Русија третира као непријатељ западне похлепе, заправо НАТО пакта. Тај „продор на Исток“ део је западне политике. Док га не измени, трајнијег мира неће бити у Европи.
Рус је заменио Србина. Коме треба објашњавати шта је српски народ преживео у последњој деценији 20. века! Какве санкције, какве медијске и политичке демонизације, какво бомбардовање! Зашто? Зато што је Србин бранио своја национална и политичка права. Руси такође бране руски народ у Украјини који неће да живи под окупацијом, и одупиру се ширењу НАТО пакта према својим границама.
Србија има пуно моралног права да не уводи санкције Русији зато што је сама трпела десет година бруталне санкције. А да апсурд буде већи, то траже оне државе које су уводиле санкције нашем народу. Тај разлог самопоштовања једнако је важан као очекивана подршке Русије Србији у органима УН.
Они који у Србији оговарају сарадњу Срба и Руса, залажу се за повратак наше државе у чељусти оног пакта који нам је показао своје зубе. То су особе без националног достојанства и самопоштовања и не завређују пажњу. Они никада неће бити већина јер када би то постали онда бисмо као народ нестали.
Колико су важни медији у обликовању свести грађанина и његовог идентитета и колико медијска слика у Србији одражава аутентичне идентитетске потребе народа? Какав је ниво афирмације главних одлика нашег идентитета, и да ли су култура и језик довољно заштићени од нетрадиционалних утицаја?
Национални и културни идентитет не зависи од медија, а још га мање креирају. Идентитет о коме је реч обликује се вековима. Православна вера, језик, обичаји, традиција, истакнуте личности у прошлости чине онај круг објективних вредности који чекају рођење сваког Србина као што је то случај са другим културама и нацијама. Наравно постоје индивидуалне „ауторизације“, примања које могу да се разликују у наглашавању неких елемента идентитета и потискивању других. А појави се неки родомрзац, аутошовиниста који мрзи онај народ у коме га је мајка родила.
То је идентитетска стварност у којој медији као нова друштвена сила афирмишу вредности националног идентитета али има и оних који „навијају“ за руинирање неких или свих вредности. Ови други посебно нападају Православну цркву, обичаје, важне личности из прошлости. То није случајно. У њиховој намери да „заборавимо прошлост и да се окренемо будућности“, на удару су сами корени српског идентитета. Та њихова битка је унапред изгубљена: немогућно је искоренити оно што постоји осам векова.
Српском језику, претња долази од форсирања латиничног писма. Ни други структурни елементи језика нису заштићени како треба али ћирилично писмо је посебено угрожено. У Савету за српски језик организовали смо недавни разговор о писму у електронским и писаним медијима. Од свих позваних одазвали су се Политка, Новости и Политикин забавник. То говори колика је небрига за српско писмо.
Да ли је словенска душевност оно што спаја српску и руску културу?
Српска култура има верско-књижевни карактер (језик, православље, традиција, обичаји, личности). Она се историјски обликовала изван државног оквира; у њој су били изражени митски елементи или осећајни однос према свету усмерен према прошлости. Овакав историјски карактер српске културе условио је особен национални доживљај света. Доминантан је словенски осећај (душа је значајнија од разума) и трагично разумевање властите судбине. Косовски мит је уграђен у културну свест српског човека и одатле зрачи у све области живота и стварања. Трагично, као основно значење српске културе и уметности, преплиће се са бунтовништвом и херојским ратништвом.
Руска култура такође има верско-књижевни карактер и у томе смо слични. Једино нас разликује митска традиција (Косовки завет код Срба) и дуга државност код Руса. Запад не разуме, не воли и не поштује Русију, пише Иван Иљин. Сличан однос има и према Србима. И Србе такође, не разуме, не воли и не поштује. Такав однос Запада спаја ова два народа. Хладном разуму и вољи Запада, Руси и Срби се супротстављају се душом. Иљин каже: Русија је свуда где куца њој верно срце“. То можемо да кажемо и за Србе.
Зашто су на удару православни Срби и Руси?
НАТО „демократија“ је демонстрирала своју снагу над Србима у бившој РСК, и Србима у Републици Српској и над СР Југославијом (Србијом) 1999. године. Шта је био циљ Запада и Америке у политици према Србима и СР Југославији? Зашто су западне демократије и НАТО напали Србију (и српски народ)?
Према свим оствареним политичким радњама Запада, пре и после 1999. године, јасно је да је основни циљ политике влада ЕУ и Америке да измести српски народ из Хрватске, да Срби по сваку цену остану у БиХ, да отме Косово и Метохију са истераним Србима, да војно-политички ослаби српску државу, да их казни у Хашком казамату, да друштвени поредак уподоби западним моделима. Пажљива анализа њихове идеологије и практичне политике у односу према Србима, показује да се без прекида цепка српско национално биће и простор на коме живи као и непрестано урушавање друштвених услова колективног и појединачног живота. Да би остварио тај циљ Запад је користио сва средства против “режима” у Србији не би ли га придобио за свој концепт решавања југословенског проблема.
Стратегија Запада, почетком 1990. године, била је да се Србија оцрни као друштво, држава и народ. Сва расположива средства притиска је моћни Запад употребио: економске и друштвене санкције, политичка изолација, материјално сиромашење, стална оптуживања за одсуство демократског поретка, медијска сатанизација Срба, тобожње угњетавање албанске мањине на Косову и Метохији, НАТО бомбардовање, суд у Хагу.
Зашто се шири НАТО на Исток, на границе са Русијом? Зашто је опколио Руску федерацију? Односи Русије и (прве) западне Европе су под тешким теретом војно-политичког памћења. Написане су књиге о русофобији која траје скоро 500 година. У европској историји је било је освајачких похода према Русији. Наполен (1812) и Хитлер (1941-1945) војно иду на Русију, а на средини Кримски рат (1853-1856) између Русије и савеза В.Британије, Француске, Османског царства.
НАТО пакт као војна сила запдних демократија, представља се као систем колективне одбране, при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од било којег спољног напада, али га стварност демантује. С друге стране, шири се према Истоку. Од 1998. године, када је обухватао државе западне Европе, кренуо је, и поред датог обећања да се неће протезати на државе бившег Варшавског уговора, на Исток и стигао је 2014, на границе Руске Федерације. У опкољавању војним арсеналима преостала је Украјина. При том, НАТО пропагандисти се служе лажним пацифизмом. Критикују рат, а припремају се и воде офанзивне ратове. Шире говор да не буде никад рата, а издвајају огромна средства за војску и ратове.Претварање украјинске демократије у „деспотију“ почело је 2014. Године, када је организован и подржан државни удар у Кијеву. Од те године јача оживљавање политике Степана Бандере, осведоченог нацисте из Другог светског рата, шири се шовинизам према Русима (необјашњива педагогија мржње), а осам година Влада Украјине бомбардује руско становништво у Доњецку и Луганску, 16 хиљада цивила и деце је убијено. Забрањују се политичке странке које нису по вољи режиму, забрањује се руски језик као други државни језик. На све то Запад ЋУТИ, не критикује Украјину, дакле сагласан је. Све своје вредности је бацио под ноге. Парадоксално, критику усмерава према Русији, да би са 2022, екплодирала невиђена мржња на Русе, када је Владимир Путин донео одлуку о „војној интервенцији“ на Украјину са циљем да се она демилитаризује и денацификује и тако не постане НАТО база за напад на Русију. Руска војска је покренула војну акцију да спречи Украјину у намери да се сврста у НАТО пакт и да при том неутралише расистичку антируску политику, или мржњу украјинских делова друштва према руској мањини (око 10 милиона говори руским језиком).
У свему овоме, Запад је успео да подели православне владе у Европи, да неке придобије за поход на Русију. Треба размишљати о чињеници да бугарске, румунске владе пактирају са НАТО савезом против некадашњих савезника и ослободилаца! Али будућност увек додноси изненађења.
Диана Милошевић
