Прво бих желео да се захвалим пријатељу и, слободно могу рећи, саборцу Владимиру Кршљанину на позиву за учествовање, утолико пре и више што се то дешава у овом величанственом Руском дому. Надам се да ћу оправдати поверење и одужити се на задовољавајући начин.
Владимир Кршљанин, Слободан Милошевић и Владимир Путин
Владимир Кршљанин и ја упознали смо се у Удружењу Слобода сада већ далеке 2001. године. Било је то мрачно и мучно време петооктобарске контрареволуције, када су пучисти, домаћи издајници и страни плаћеници, њихови кризни штабови, криминалци, пробисвети, легализовани од јануара 2001. године у новој Влади Србије, спроводили харангу и бацали анатему на левичаре и родољубе, посебно оне блиске тзв. старом, бившем режиму. Удружење Слобода била је једна од ретких организација где су ти прогоњени и анатемисани људи могли да нађу уточиште и наставе борбу за идеје и циљеве којима су били посвећени. Главна делатност Удружења у том периоду је логично била помоћ у заштити Слободана Милошевића, последњег социјалисте и последњег истинског родољуба на челу Србије и Југославије, последњег правог Државника (са великим Д) који је Србија имала, а који се од марта те године налазио у кућном притвору, да би 1. априла под окриљем ноћи, али, да подсетимо, само уз гаранцију да неће бити изручен Хашком трибуналу, био одведен у Централни затвор, а онда 28. јуна на Видовдан, брутално кршећи договор, био изручен НАТО снагама које су га, као некада аустроугарски окупатори Гаврила Принципа на исти тај Видовдан, везаних руку на леђима спровели у казамат.
Удружење се затим посветило припремању одбране Председника Милошевића, то је био један изузетно предан и мукотрпан рад. Али плодови тог тешког рада били су слатки, они су се видели у чврстом, ауторитативном, импресивном наступу Милошевића у руглу од хашког суда, његовој бриљантној и моћој одбрани, што су невољно морали да признају чак и његови љути противници, укључујући Карлу дел Понте. Кршљанин је био помоћник Милошевића за међународне односе, и нарочито се ангажовао на стварању и јачању Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, међу чијим члановима су били и таква имена попут Петера Хандкеа, Харолда Пинтера, Александра Зиновјева, Мајкла Парентија, Мишела Колона, Жака Вержеса. Кршљанин и данас делује као секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“ који наставља рад под геслом „национални суверенитет и социјална правда“, што изражава две темељне политичке и друштвене вредности Кршљаниновог погледа на свет (Владимир Кршљанин, „Србија и Русија. Аргументи за нову политику“, стр. 437, у даљем тексту: СиР). „Национални препород, то je суверена држава и социјална правда“, стоји у програму „Покрета за Србију“ чији је Кршљанин оснивач и председник (СиР, 357).
Ничег истински новог није било у самопрокламованом глобалистичком „Новом светском поретку“ с почетка 90-их година прошлог века, само ново рухо и камуфлажа, нова шминка и козметика, како би се прикрила његова ратоборна, освајачка, пљачкашка и израбљивачка суштина, да се народи, државе, човечанство не досете о чему се ту заправо ради. Међутим, Влада је као паметан, образован, родољубив и правдољубив човек то одлично знао и прозрео, зато је спремно и самоуверено изабрао борбу против таквог старог, ретроградног и злочиначког „света“, ма колике жртве и одрицања она захтевала. И зато је стао уз општенародни родољубиви, демократски и социјално оријентисани покрет у Србији на челу са Председником Милошевићем крајем 80-их година, који је био брана поништавању самосталности земље и њених социјалистичких достигнућа (СиР, 434), и када је, по Владиним речима, Србија историјски и политички васкрсла (СиР, 3). Потом је ступио у левичарску и патриотску Социјалистичку партију Србије која је израсла из тог покрета, активно учествујући у изради њеног Програма 1992. у комисији на челу са академиком Михаилом Марковићем (СиР, 434), чија је, узгред, стогодишњица рођења недавно обележена дводневним научним скупом у Српској академији наука и уметности. Влада се сврстао уз херојску и прогресивну политику званичне Србије 90-их година која је, по његовом мишљењу, „у пракси ујединила своје православно утемељење са својим подвизима и достигнућима у 20. веку у одбрани слободе и остваривању социјалне правде“. За Владу је то „основ његовог теоријског, аналитичког и политичког ангажмана присутан у свим књигама, текстовима и јавним наступима“ (СиР, 3).
Он Слободана Милошевића види као личност која „у свом темељу има православне српске духовно-моралне вредности, a у надградњи научни, хумани и демократски социјализам. Ta два сродна принципа он je спајао и оваплотио и у свом личном и у политичком животу“ (Владимир Кршљанин, „Нови свет. Србија, Русија, Кина – Будућност која је почела“, стр. 72, у даљем тексту: НС). „Милошевић je, са дубоким осећајем за православни морал, предводио српску борбу“ (НС, 95). „Србија се у духу такве политике поново родила, успешно je одолевала најстрашнијим освајачким притисцима и створила себи огромно поштовање у читавом свету“ (СиР, 57), каже Влада. Подсетимо, Србија којој духовно и политички Влада припада била је, сем Белорусије и Председника Лукашенка, једина, а свакако прва у Европи, и једна од ретких у свету, која је пружила отпор западном империјализму и хегемонизму у време његовог планетарног тријумфа и јуриша који је брисао све пред собом, све док није наишао на тврд орах, воћку чудновату, тадашњу Србију, Републику Српску Крајину, Републику Српску, Црну Гору, српски народ у целини и његове лидере, са којима је морао да се мучи читавих десет година. Био је то једини прави Отпор, и то светско-историјског карактера, као и у случају наших ранијих отпора агресору и окупатору који су имали значај и последице за европску или светску историју, од косовских јунака, преко српских устаника, солунских бораца и партизанских хероја, међу којима су били и Владин отац Мирољуб и стриц Милан, песник и један од организатора партизанског покрета у Крњеву и великоорашком срезу који је погинуо у борби против немачких трупа код Свилајнца децембра 1941 (СиР, 431). Тај отпор 90-их нас је поново увео у ред светско-историјских народа (неко лепо рече: 5. октобра смо изашли из историје, и ушли у транзицију). Не онај „Отпор“ за стиснуту шаку долара; тај је био само продужена песница Великог брата из чијег мрака и сенке су бауљали млађани тзв. „отпораши“. Сада, тачније од петооктобарске контрареволуције, бар многи од нас, радимо на оправдању и оживљавању националног, државног и социјалног Отпора западном глобализму и империјализму из 90-их, и на новом васкрсу Србије попут оног с краја 80-их. Влада је ту непобитно један од првобораца и вођа тог покрета. Ta борба је, по његовом мишљењу, „наш највећи капитал и најјачи разлог због чега нас цене у целом свету, a у првом реду у Русији. И задовољни су што се враћамо њеним тековинама. Кад се вратимо сасвим, решићемо највећи део историјских неправди кoje нам je Запад наметнуо. И бићемо део најмоћнијег савеза на свету. Православног, словенског, евроазијског, са Русијом и Белорусијом“ (НС, 95-96). Проф. Антонић у поговору Владине књиге „Србија и Русија“, у складу с овим, пише: „Значај те поруке данас je за Кршљанина суштински важан: Србија без Русије je не само колонизована територија без идентитета, већ и Србија без Косова, можда и без Војводине, без Рашке, без Републике Српске“ (СиР, 440).
Зато је Влада с правом у тадашњој Србији видео весника оног правог, аутентичног Новог света, о чему на више места сведочи у својој књизи (НС, 15, 188). „Наш хероизам помогао je и настанку Владимира Путина…и новој нади за цео свет“ (СиР, 80). Иако ми много шта дугујемо Русији, и Русија дугује неке ствари нама, тако и треба да буде у братском, пријатељском и савезничком односу који подразумева узајамност и реципроцитет. Јер, као што је 27. март и отпор Срба Тројном пакту одложио напад Трећег Рајха на СССР, и тиме имао дугорочне последице по развој догађаја на Источном фронту, победу СССР-а и пораз Немачке, тако је и десетогодишњи отпор Србије и Председника Милошевића „куповао време“ и припремио терен за отрежњење и освешћење, консолидацију, уздизање и јачање Русије и Председника Путина (СиР, 191), који су изгубили илузије у могућност конструктивних односа са Западом. Како Влада каже, Први европски рат након Другог светског рата Запад је водио против Србије, а Други европски рат који је у току води против Русије (НС, 19). Судбина Србије и Русије поново су повезане, као много пута у историји. „Данашња, снажна Русија и њена политичка мисао ослоњени су на наше мучеништво и нашу борбу“ (НС, 93). То Влада непрестано понавља, сликовито наводећи како су Милошевић и Србија предали штафету борбе за бољи, слободнији и праведнији свет Путину и Русији, као што је Србија, као једна од наследница Византије, чије je краткотрајно Душаново балканско царство у 14. веку било последњи узлет Другог Рима, предала штафета Трећем – Русији (НС, 194, 267). Зато, по Владиним речима, „свако ко се данас диви Владимиру Путину, мора се дивити и Слободану Милошевићу. Ko не разуме ту везу, показује да није потпуно разумео ни једног ни другог“ (СиР, 131) (Да постоји историјска и симболичка веза између Путина и Милошевића, данашње Русије и некадашње Србије, видимо и на другој, непријатељској западној страни која континуирано прави такве парелеле, проглашава Путина за „новог Милошевића“, и призива му исто суђење и судбину. Пусти снови и надања једног пропалог света; није ово више време када сте могли да свргавате и убијате Слободана, Садама, Моамера). Влада подсећа да је Слободан „формално иницирао улазак наше земље у Савез Русије и Белорусије и започео политику свеобухватног стратешког партнерства са Кином“ (НС, 74). Путинова влада је са Слободановом потписала споразум о слободној трговини у августу 2000. (НС, 173)
Влада је пружио значајан допринос да светлост Србије и њеног Председника као весника Новог света сијају што јаче и даље. Споменимо само његову интензивну и енормну дипломатску активност на повезивању Србије и СПС-а са левичарским и прогресивним партијама широм света, чији је резултат, између осталог био и долазак чак 102 делегације на Четврти конгрес СПС-а 2000. године и велики међународни форум под геслом „За свет равноправних“. Влада је радио и на формирању и делатности Београдског форума за свет равноправних (СиР, 435-436), и низу других пројеката преко којих се истина о Србији 90-их година и њеној политици ширила у свет, и наилазила на значајан пријем код свих оних који су, као и Србија и наш народ, били на удару или под окупацијом западног империјализма.
Борба и вера – основне вредности личности и дела Владимира Кршљанина
Ако би се у једној речи могли сажети личност, мисао и дело Владимира Кршљанина, онда је то за мене несумњиво – борба. Владимир Кршљанин је борац, храбар, истрајан, доследан и непоколебљив, који од идеја и идеала суверене, слободне и социјално праведне Србије никада није одустао. Ко иоле познаје Владимира и његов рад, зна да се за те идеје и вредности бори не само у својим политичким организацијама, књигама, текстовима и јавним наступима, већ свакодневно на бројним интернет каналима и порталима, ширећи вести и текстове у којима подстиче љубав према Србији, Русији и Новом свету, и позива на подршку тој светлој и победоносној страни будућности, на којој је Влада био и онда када је само мали број људи у њу веровао, у она мрачна и депресивна времена глобалне хегемоније Запада, САД, НАТО, ЕУ, ММФ, СБ, и њиховог тзв. Новог светског и европског поретка (о „новом европском поретку“ говорио је и Хитлер пола века раније). Тако још у тексту из 2008. читамо следеће: „У међувремену, свет се променио. Англоамеричка осовина трпи поразе на свим фронтовима. Од својих авантуристичких ратова, до свог спекулативног финансијског система којим je неколико деценија доминирала светом… Изгледа као да Србију привезују за мртваца. Али процеси у свету неумитно теку. Зато, будимо сигурни да ће свако ко покуша да Србију даље води у понор, доживети сигуран пораз“ (СиР, 424, 425).
Данас, петнаест година касније, морамо признати да се Влада овде показује као верник (у општем значењу те речи имати јаку, чврсту, непоколобљиву веру у нешто), и визионар у најбољем смислу тог израза. Влада је ово изговорио јер се никада није водио конформизмом, опортунизмом и прагматизмом, већ искључиво вером и идеализмом који код њега, да додамо, нимало нису лишени разума и трезвености, напротив. Данас је то утолико јасније када бити на страни Новог света о коме Влада говори није само ствар исправне вере и визије, већ и здравог разума и тврде реалности (јер, ко је луд да сада иде са западним и украјинским неонацистима, то је исто као ићи у нацисте ’45.). Само мали број људи у нашој земљи, у мору прелетача и превртача, није попут Владе никада издао и напустио своје принципе и уверења зарад мизерне материјалне користи, приземног иметка, пролазне политичке моћи, лажног друштвеног статуса и сјаја. Јер Влада је поштен и скроман човек. Имао је прилике да прода веру за вечеру, налазио се у неким периодима на значајним политичким позицијама, али то није учинио. То је већ само по себи за дивљење и похвалу, код Владе утолико пре и више јер је у тим принципима и уверењима био и остао, по нашем мишљењу, на правој, исправној страни.
„Нови светски поредак“ с почетка 90-их и истински Нови свет
Нови свет, израз који се налази у наслову ове књиге, како ћемо видети, значи код Владе нешто сасвим супротно од онога како нам је пропагандно прокламован и наметан, уз огољену силу и бомбе ако већ не послуже западни медији, санкције, атентати и друге репресалије и злочини – овај је био само стари свет вишевековног западног колонијализма, неоколонијализма и империјализма (напомена – мада је ово плеоназам, јер никаквог другог колонијализма, неоколонијализма и империјализма данас сем западног ни нема, и надамо се да ће тако и остати. Ја користим тај израз само да би се стално имало на уму да је Запад империјалистички). Тај стари свет агресивног, милитантног и експанзионистичког Запада траје од Римског царства, преко открића Америке, тзв. Новог света, које је, никада да не заборавимо, ишло упоредо са бруталним освајањем јужног, средњег и северног америчког континента и геноцидним уништењем читавих цивилизација и етноса који су на том простору живели (Маја, Ацтека, Инка, северноамеричких Индијанаца), да би потрајао све до рушења Совјетског Савеза и комунизма у источној Европи и инаугурације тзв. Новог светског поретка крајем прошлог века, и његове доминације на почетку 21. века. На срећу и добробит човечанства, народа и држава широм света, посебно оних мањих и слабијих, тај поредак почео је полако али неповратно да се урушава од Сирије 2015. године. Мајдан 2014. био је последња победа и лабудова песма тог старог „новог“ светског поретка – Запад више ниједну победу у свету није забележио, или је она била краткотрајна и пролазна. Почетак краја можемо временски и просторно лоцирати и у Донбас 2014. године, када је тамошњи руски народ устао против укронацистичког пуча и терора. На једном скупу у Луганску 2015. Влада је рекао: „Браћо и сестре, ми смо у Србији бранили прву линију 10 година. Ви овде на Донбасу започињете преокрет. To није само преокрет највећег и последњег светског рата, то je преокрет светске историје…Ви сте данас носиоци преокрета историје – од рушења ка стварању“ (СиР, 157, 158).
Тај истински Нови свет ће доћи, и видимо да постепено али сигурно већ долази, јер како каже поднаслов Владине књиге, то је „будућност која је почела“, након урушавања лажног и преварантског „новог“ света који се крио иза његовог имена. Нови свет о коме надахнуто говори и пише Влада, а као израз се, на Владину, нашу и срећу и наду човечанства, све чешће појављује и у говорима и изјавама Председника Путина, уистину се позива само на старе, универзалне, општељудске вредности и норме које су присутне и у свим древним цивилизацијама, географским и духовним хоризонтима, а посебно развијен и узвишен израз добијају у хришћанству, пре свега у његовој православној верзији којој је Влада искрено и предано посвећен у дубини свога срце и душе. На те вредности се и империјалистички Запад делом позива, да би дао некакав привид покрића, легитимитета, својој политици, али их немилосрдно гази и руши на сваком кораку ако су у супротности са његовом незаситом глађу и жеђу за туђим материјалним и људским богатствима, његовим профитом, моћи и доминацијом који не знају за крај и доста.
Свестраност Владимира Кршљанина
Владимир Кршљанин је свестран човек по својим талентима, интересовањима и стваралаштву. У његовом образовању и раду налазимо егзактну природну науку попут астрофизике, уметност у облику књижевности, односно песништва, политички, дипломатски и публицистички ангажман, а све то наткриљује и посвећује Владина аутентична посвећеност православној вери. Заиста редак пример особе која у себу уједињује ове разнородне области људског сазнања, духовности и праксе. Да вредност и квалитет буду већи, код Владе је све то у унутрашњем и спољашњем складу, што долази до изражаја у његовој појави и списатељском стилу. Он је истовремено рационалан, поетичан, емпиријски утемељен и практичан, религиозан, и у свему томе хармоничан и стабилан, чак и када је у својој борбености чврст, оштар и надахнут. Верујем да је његова истинска православна вера оно што утемељује хармонију и уравнотеженост Владине личности, која заједно са његовим базичним људским врлинама, хуманошћу, пријатношћу, толеранцијом и култивисаном непосредношћу, то свако ко познаје Владу добро зна, чини да нам у његовом присуству буде лепо и пријатно. У тим сусретима се нешто од његове продуховљености и благости преноси и на нас, и доводи и до нашег унутрашњег смираја, или бар већег спокоја него иначе.
Нови свет и духовно-моралне вредности
Након Владе научника, песника, дипломате, публицисте, активисте, у „Новом свету“ се појавио још један Влада, посвећен филозофском промишљању идеје и стварности Новог света, чиме се његов дух показао у још обухватнијем и раскошнијем светлу. Можемо слободно рећи да је Владимир Кршљанин пионир, у изворном смислу те речи, филозоф и идеолог, у позитивном смислу, Новог света у нас. Он Нови свет одређује на следећи начин: „Под пojмом Нови свет подразумевамо нову епоху историје човечанства, која започиње, у којој улогу предводника или најутицајнијих фактора имају Русија и Кина, a коју je иницирала Србија, својим принципијелним отпором западној агресији и деструкцији. To je уједно и крај многовековне светске доминације колективног Запада, и у политичком и у цивилизацијском смислу“ (НС, 109). Међутим, израз „Нови свет“ није код Владе нов, не сусрећемо га први пут у истоименој књизи коју данас представљамо, у којој су сабрани Владини текстови, говори, интервју из последњих година. Сусрећемо га већ у претходној књизи „Србија и Русија. Аргументи за нову политику“ у којој се налази текстови из ранијег периода. Тако у Божићној поруци из 2014. „За ново рођење Србије“, Влада каже: „Спасимо Стару Србију, њен живот, људе и светиње, и закорачимо моћно и благословено у нови свет правом и једином светом стазом“ (СиР, 240). У тексту „Рат против православног света“ из исте године наводи: „Изградња новог света и трајног мира већ су почели“ (СиР, 204). У Божићној поруци наредне 2015. Влада наглашава да је „наша православна цивилизација и традиција, коју делимо са Русијом, и која je темељ новог света, цивилизација добра, човекољубља, спасења и вечног живота“ (НС, 191), а 2017. указује да „нови систем мора бити утемељен на љубави, истини и слободи“ (СиР, 57). Све ово показује и доказује да „Нови свет“ представља чворишно место Владине политичке мисли и дела, његово „вјерују“, нешто што га духовно и практично заокупља већ најмање десет година.
Неко може да постави примедбу на „Нови свет“, по чему је тај израз уопште нов и толико значајан када постоји одавно у разним облицима, о чему смо и ми претходно говорили. Па нов је и значајан управо по његовом садржају и смислу који Влада тако посвећено покушава да освести, осветли, артикулише. Моја радост у читању „Новог света“ још више је порасла када сам приметио неке сличности Владиних идеја и уверења са мислима немачког филозофа Макса Шелера кога сам радио за докторат. Тако Влада, као и Шелер, непрестано поручује да су вредности темељ нашег односа према свету, истичући, попут Шелера, значај духовно-моралних вредности. Он говори о „систему духовно-моралних вредности који носе вера и цивилизација“ (НС, 24). Према Владином дубоком уверењу, „борба за Нови свет почела је са Новим заветом. Трајала je две хиљаде година и завршава се на наше очи“ (НС, 44). „С обзиром на православно утемељење Русије, Нови свет je и оваплоћење Новог завета“, а самим тим у нашем случају и Косовског завета (НС, 109, 190). „Русија и Кина су у сваком погледу успешније и јаче од Запада, a највећа предност им je на духовно-моралном плану“ (НС, 18), у духовно-моралним вредностима које су им заједничке. „Њихови извори су – у стаљинском и путинском ослањању на православне темеље, у маовском ослањању на стаљински социјализам, у сијевском ослањању на конфучијанске темеље, a такође у сличности православних и конфучијанских вредности, о чему je писао још Хомјаков“ (НС, 22, 85). Дакле, „на делу је цивилизацијски рат у коме Нови свет, на челу са Русијом и Кином, нема само економску и војну, него и духовну и моралну надмоћ“ (НС, 131). Или како рече Путин у својим обраћањима: „Нови свет има духовно-моралне вредности“ (НС, 62); „Духовно-моралне вредности, на које у низу земаља заборављају, нас су, напротив, учиниле јачим. И те вредности ми ћемо увек заступати и бранити“ (НС, 353). „Срби и Руси су носиоци високих православних духовно-моралних вредности. Слично je и са Кинезима и њиховом конфучијанском традицијом“ (НС, 161). Влада је убеђен да су „духовно-моралне вредности извор највеће снаге и да je њихове носиоце немогуће победити“ (НС, 150).
У складу с тим, у уводном, програмском тексту књиге „Нови свет“ под насловом „Православна цивилизација и наше време“, Влада записује: „2. До свеопштег смисла и смисла живота се не може доћи науком, већ једино вером. 3. Вера je и најпоузданији и најбољи начин да се формулишу, шире и чувају општељудске (цивилизацијске) вредности и морални принципи. 4. Вера je и иманентна потреба људске личности. 5…Смисао спознајемо и свој опстанак сигурно и трајно штитимо једино вером у Бога“ (НС, 5). „Западна технолошка, идејна и организациона решења могу бити потпуно успешна и продуктивна само ако се ослањају на исправне духовно-моралне вредности“ (НС, 45, 354). То говори астрофизичар, научник, човек који је учествовао на преко 20 међународних научних конференција и има преко 100 објављених радова у међународних и домаћим научним часописима и зборницима, укључујући оне највишег ранга (СиР, 432). Али Влада није науку одбацио, већ је само превазишао, постао свестан да има нешто више, крајњије и трајније од науке, што мора да је усмерава и даје јој коначни смисао, а то је вера. Овде поново одјекује Шелер.
У ранијем тексту „Рат против православног света“ Влада се пита: „У чему je та главна противречност данашњег ‘западног’ и православног света?…Она je, наравно, у систему вредности. Данашњи Запад инсистира на индивидуалистичком либерализму, рационализму и материјализму, на дивљој конкуренцији, као наводном генератору напретка, ограничавајући духовност и духовну слободу човека на ниво његове индивидуалне интиме. Он истовремено руши све темељне облике људске заједнице, a највише оне најважније – породицу и суверену државу. Најважније православне, дакле хришћанске вредности, упућују нас ка спасењу не само у религијском смислу, већ и у практичном, инсистирајући на љубави према ближњем, добру, братству, равноправности, солидарности, неприкосновености живота, забрани уздизања својине и новца изнад духовности, и све то у оквиру људске заједнице“ (СиР, 16, 17). „Примат духовног над материјалним, социјална и уопште – праведност у друштву, примат заједничког над приватним, породица, задругарство, самоуправа, заветна и слободна нација, дубоко су утемељене вредности наше православне цивилизације. Данас их слободно и са поносом можемо назвати вредностима православног социјализма“ (СиР, 80). „Потребни су нам сарадња и солидарност уместо конкуренције и конфликата, потребне су нам традиционалне вредности људског друштва, засноване на љубави према Богу и према ближњему као темељи и духовност као покретачка снага“ (СиР, 229). Све ове вредности наводе се и у програму „Покрета за Србију“.
Влада резимира поглед на вредности, и духовно-цивилизацијски сукоб између Запада и Истока из вредносне перспективе: „Нови свет се темељи на добру, a криминална олигархија на злу. Врлина побеђује грех. Љубав побеђује мржњу. Истина побеђује лаж. Мир побеђује рат. Сарадња побеђује сукобе. Саборност побеђује поделе. Правда побеђује злочине. Стваралаштво побеђује разарање. Живот побеђује смрт…To je уједно и крај многовековне светске доминације ‘колективног Запада’, односно светске диктатуре криминалне западне олигархије, и у политичком и у цивилизацијском смислу. Пред поразом je систем, који je у сукобу са моралом, човеком и Богом“ (НС, 21, 22).
Вредности Новог света
Ако бацимо поглед на конкретне вредности које конституишу и артикулишу Нови свет, то је, пре свега, љубав. Љубав је и основни мотив Владиног песништва, његове збирке песама носе називе „Излаз за срце“, „Слободна љубав“, „Река љубави“ (СиР, 433). Као што је за Шелера човек првенствено биће љубави (ens amans), а не биће мишљења (ens cogitans) или биће воље (ens volens), тако и за Владу љубав има средишње место у човековом животу и људској цивилизацији уопште. „Ово не чуди, јер како Влада наводи у уводном тексту: „Срж учења и позитивног програма Исуса Христа садржана je у једном појму – љубави и две нераздвојне заповести које нас упућују на безграничну, свестрану и потпуну љубав према Богу…и љубав према ближњему као предуслову опстанка, стваралаштва и спасења“ (НС, 7). „Темељ наше цивилизације, праве, исконске европске цивилизације, основни појам наше цивилизације, наше вере, je љубав“ (НС, 211). „Љубав према ближњем или сарадња – то je темељни принцип Новог света“ (НС, 44). „Љубав, без које je немогућ хуманизам, je најважније људско осећање, a тиме и најважнија одлика човека…Запад и материјализам искључују љубав из теорије и друштвеног живота, пa људи лишени љубави и духовности, као својих основних одлика, остају заробљеници капитализма“ (НС, 253-254). Влада закључује: „Љубав je централни појам наше цивилизације. Запад je аберација те цивилизације. Тамо je основни појам – конфликт. Запад je деструктивна димензија нашег постојања, која мора бити укинута да бисмо ишли напред“ (НС, 281). „Запад je протерао љубав из људског друштва у сферу приватности, баналности и сентименталности. И зато ће Запад пропасти“ (СиР, 46).
Следећа вредност и принцип је заједница, односно саборност. „Доминантан принцип у свему мора бити – добро, и мора бити – заједница“, поручује Влада. Он скреће пажњу да је Путин у једној прилици изнео виђење разлике између Руса и западних људи, рекавши да је „на Западу доминантан принцип – индивидуализам, a код Руса – колективизам“. Влада у том Путином ставу и изјави види „један од доказа да je у току артикулација православне политике“ (СиР, 206).
Заједница и саборност неминовно упућују на сарадњу. Јер, живети у заједници, и имати истинску свест о томе, да не можемо без других људских бића, као ни она без нас, значи сарађивати. Зато, према Владиним речима, основни принцип у друштву не треба да буде конкуренција, надметање и сукоб (competition) као што je то на Западу, него – кооперација, односно сарадња (cooperation) (НС, 161). „Шта то има Нови свет, a што недостаје Западу? Две битне ствари. Прво, сарадњу као предуслов стваралаштва. И то сарадњу засновану на љубави, што je боље од присилне сарадње, a много боље од атомизираног друштва испуњеног конфликтима свих нивоа“ (НС, 62). Ствараоци Новог света „не желе никог да потчињавају ни постројавају. Знају да je то пут у пораз, пa можда и у пакао. Сарадња са свима и стваралаштво, то да“ (НС, 78). И заиста, ово нису само некакви пуки идеали и фантазије, ми видимо да се у самој стварности између Русије, Кине и других земаља, односи одвијају по принципу сарадње, а не сукоба, и да то објашњава јачање њиховог угледа и утицаја у свету, и ширење БРИКС-а и других организација које су противтежа онима западног империјализма.
Ту је и вредност стваралаштва, односно како Влада каже демиургија, користећи један леп старогрчки израз који се појављује и код Платона, у схватању Бога као демиурга. Демиургија је „неспутано људско стваралаштво на опште добро“ (НС, 285). И овде провејава Шелер који је, слично Влади, говорио да је човек саборац Бога на довршењу стварања света и уношењу смисла, Логоса, у њега.
Ту је, наравно, и вредност и принцип правде. Влада обнавља и оживљава овај изворни и древни појам уместо одавно офуцаног појма (људских) права, потрошеног и искомромитованог у пропаганди и реторици западног империјализма. „Љубав, истина и слобода су основне вредности“, али „свака од те три вредности и све три заједно су – правда“ (СиР, 58). „Није Бог у сили, него у правди!“, подсећа Влада на речи Светог кнеза Александра Невског, који је на тај начин храбрио своје саборце пред славни бој са бројчано надмоћнијим шведским крсташима 1240. године (СиР, 113). „Пут будућности и пут вечног живота je пут правде!“ (СиР, 58). Због такве наше вере у правду, а правда је на руском – истина, те две вредности су нераздвојне, ми побеђујемо, уверен је Влада (СиР, 113). „Наша je борба праведна и зато ће победа бити наша!“, каже он у тексту „Косовски завет данас – напред, у славу!“ (СиР, 340). Влада је потпуно сигуран да људе и народе који дубоко верују у праведност и светост њихове борбе није могуће поразити, и мора се признати да му историја даје за право.
Али правда нема само метафизичку или религиозну димензију, узвишену или онострану, већ и социјалну, овоземаљску димензију. „У првом реду носиоци христољубивог човекољубља, пa и сви истински хуманисти кроз векове, прижељкивали су праведан свет. И стваралачки и пожртвовано настојали да га остваре“ (НС, 16). Са дубоко укорењеним осећајем за правду код Срба и Руса, Влада повезује њихову склоност ка социјалистичким и комунистичким идејама. Комунизам се највише „примио“ баш у православној Русији и православној Србији, „зато што тежњу за друштвеном правдом ми носимо у себи, много пре него што су се комунисти појавили“ (СиР, 170). Влада каже: „Комунисти су основне вредности преписали из хришћанства. И најбољи међу њима су попут првих хришћана, били спремни на жртвовање ради општег добра. Пољуљана западним утицајима, и руско и наше друштво нису имала довољно правде и комунисти су постали водећа снага“ (НС, 292). Зато су „многи Руси и Срби, баш због своје православне суштине, изабрали социјалистичке, пa још и револуционарне идеологије, као пречицу ка правди“. Влада подсећа да је међу учесницима Октобарске револуције било чак 130.000 Срба (НС, 297). Отуда ће неки у Новом свету видети „оваплоћење сна хришћанских, православних мученика, оваплоћење Новог завета, a неки ће видети оваплоћење сна палих бораца за слободу и социјалну правду“. Влада поручује да ће сви они бити у праву (НС, 62). „Данас Срби и Руси баштине две ствари. Једна je наша православна суштина, a друга je наше реално искуство у изградњи социјализма. To су реалности које други народи немају. Једини природни пут би био да ми саборно сјединимо своја позитивна историјска искуства. To je пут којим смо ми 90-их година кренули и то je пут којим данас иде Русија“ (НС, 279, 292, 349).
Влада указује да смо, „сем темељних ствари и препознавања моралности, дужни да идемо још неки корак даље и кажемо какав треба да буде државни и економски систем у једној православној држави и православном друштву“ (СиР, 206). За њега је „јасно да нема будућности за човечанство без достигнућа демократског социјализма“ (СиР, 158). Насупрот неолибералној „финансијској дерегулацији која ствара светску олигархијску диктатуру“ (СиР, 329), потребна нам је планска и хуманистичка регулација државе и привреде „у интересу човека, која се може описати појмом суверена демократија. Овај тренд je довео до стварања нових локомотива светског развоја, оличених пре свега у Русији, Кини и Индији“ (СиР, 330). Тржишни фундаментализам и либерална – корумпирана и лажна демократија показали су се инфериорним у односу на…државну регулацију привреде у интересу народа и саборну демократију“ (НС, 39). Нови свет има „моралну државу“, како је назива Сергеј Бабурин, „која на добробит заједнице, макроекономским мерама подстиче развој економије и обезбеђује благостање, права и достојанство свих“ (НС, 62). Зато Србија „за свој опстанак мора поново изабрати пут суверене демократије, a као свој међународни приоритет – евроазијску компоненту стабилизације света“ (СиР, 330).
Стваралачка источна цивилизација и предаторска западна антицивилизација
Имајући све ове вредности у виду, Влада упућује моћан одговор западним расистима и супрематистима који третирају Русију, Србију, и не само њих, као „нецивилизоване“, „варварске“, „антицивилизацију“. Он директно и потпуно преокреће тај однос, бацајући у лице Запада и његове „цивилизације“ разорну истину о њему. У Божићној поруци 2015. Влада, понављамо, наглашава да је „наша православна цивилизација и традиција, коју делимо са Русијом, и која je темељ новог света, цивилизација добра, човекољубља, спасења и вечног живота“ (НС, 191). То је „православни цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код“ (НС, 227). „Шта je то тако изузетно код Руса и Срба (a у последње време и код Кинеза), због чега су они постали главне мете антицивилизације? Љубав, солидарност, колективни дух, опште добро су главни принципи изворног хришћанства, али и конфучијанства. A ту je и заједничко искуство ових народа у антифашистичкој борби и у изградњи социјализма“ (НС, 198). „Темељи српско-руског савеза cу темељи европске културе и цивилизације. Они садрже и хришћанство, и антифашизам, и међународно право, и човекољубље. И зато je тај савез од великог позитивног значаја за регион, Европу и свет“ (НС, 126). „Нови свет карактеришу духовно-моралне вредности, љубав и сарадња, док у антицивилизацији све то нема значаја, или само представља параван, а једини стварни принцип je власт помоћу злочина и обмане“ (НС, 178). „Лихварски, каиновски и разбојнички Запад досад се развијао као крадљивац, паразит, негација, дегенерација, цивилизација смрти“ (СиР, 191). Данашњи Запад je „опозиција друштву духовности, хуманизма, колективизма и социјалне правде“ (СиР, 52). Зато се ми, као још живи браниоци новог света (СиР, 193), морамо бранити од „цивилизације“, а заправо антицивилизације „неолиберала и неоконзервативаца…која има као једине темеље неограничену слободу индивидуе и неприкосновеност приватне својине, и у којој je једина покретачка снага профит“, те се „мора окарактерисати као антихришћанска и антиљудска“ (СиР, 229). Светска, а то ће рећи англоамеричка олигархија, главни је носилац антиљудске сатанске јереси. Услед тога, „у свету…видимо обрисе богонадахнуте стваралачке цивилизације и насупрот њој – претњу предаторске западне антицивилизације“. Стваралачку цивилизацију – демиургију, како смо већ видели, карактеришу, љубав, сарадња, искреност, саборност и стваралаштво. А предаторску западну антицивилизацију лукавост, мржња, насиље, сукоби, грамзивост, конкуренција, конфронтација, хипокризија, индивидуализам и предаторство (НС, 9). Искључиви циљеви западне олигархије су очување сопствене светске доминације по сваку цену, не бирајући средства (јер за њих „циљ оправдава средство“) и избегавање казне за десетине милиона убијених у ратовима широм света и небројене друге злочине (НС, 17, 25). Зато је „опсесивни задатак који олигархијски Запад све време пред себе ставља – уништити систем заснован на добру и на сарадњи, уништити Русију, Кину, православље и друштвену правду, јер већ само њихово постојање прети да укине доминацију олигархијског Запада, те антицивилизације засноване на злу и злоупотреби људских слабости“ (НС, 25). „Пљачкашка антицивилизација се свим силама труди да уништи нашу стваралачку православну цивилизацију – праву цивилизацију Европе“ (НС, 217). Влада поручује: „Наравно, неће им то успети. Скоро сви данас виде да се антицивилизација налази на путу самоуништења“ (НС, 217). „Треба да инсистирамо да се будућа уједињена Европа адекватно односи према свом духовном изворишту, a то je православни свет. Изворна европска цивилизација створена je на нашем тлу“ (НС, 288).
Русија и спасење
На крају, као врховни циљ свега долази спасење. И Шелер је сматрао да је спасење крајња сврха и смисао људског знања и делања, тако да дефинише метафизику управо као спасоносно знање. У уводном тексту „Новог света“ стоји: „Наш Спаситељ, Исус Христос, Син Божији…доноси позитивни програм – пут Спасења, најсавршенији и најмоћнији путоказ за човека и човечанство“ (НС, 7). Владиним речима, „ми представљамо саборну, стваралачку, праведну, духовну и моралну цивилизацију, којој je страно свако насиље над људским животом и достојанством. Они који желе да очувају поредак заснован на насиљу, пљачки и израбљивању, настоје да нас дискредитују и униште. Зато идеје за које се боримо имају спасоносни значај за цео свет“ (СиР, 26). При томе није реч само о духовном, већ и материјалном, физичком, егзистенцијалном спасењу, за голи живот и опстанак. Јер „ресурси Васељене нису неограничени, пa зато дивља и неограничена конкуренција (западне предаторске антицивилизације – М. К.), која се неминовно претвара у пљачку, зеленаштво и злочин, не само да није мотор прогреса, него je претња опстанку људске врсте“ (СиР, 17, 203).
„Русија je данас на најбољем путу…да буде спаситељ и путоказ за целу људску цивилизацију“ (СиР, 28). „Русија, следећи Христов пут, ратује за наше спасење и за спасење света!“ (НС, 118) Јер, „једине две могућности су победа Русије или – уништење човечанства. Врло ускоро, можда већ за годину или две, свет ће изгледати сасвим другачије – неће бити Запада, каквог смо навикли да гледамо последњих пет векова, а нарочито оног ужасног из 20. и са почетка 21. века“ (НС, 189). „To спасење и милиони на Западу очекују данас од Русије. To што je она данас моћна, извор je наде за цео свет“ (СиР, 157-158). „Ми смо свесни већ данас, да и на иноверном или неверном Западу, многи виде у Русији, пa и у самом Путину, због њихове моралности коју уочавају, наду и очекују да Русија покаже пут ка спасењу света“ (СиР, 206). Русија је свесне своје месијанске мисије. Влада цитира познатог руског политиколога Сергеја Караганова који је 2020. рекао: „Одузевши САД и Западу војну супериорност, на чијој основи се заснивала њихова петстогодишња доминација у политици, економији и култури, ми смо ослободили свет, створили услове да народи и државе слободно бирају свој пут“ (НС, 18).
„Тим нашим, богочовечанским путем, кренула je данас већина човечанства, тежећи спасењу од Запада, од звери, од мамона, од претварања људи у робове и у робу, од понижења и уништења, и желећи – правду и вечни живот!“ (СиР, 58) „А у тој дефинитивној победи за човечанство, Србија и Русија морају бити, поново, потпуно, и заувек – заједно“ (СиР, 204). „Желимо да идемо таквим победничким путем заједно са обновљеном, путинском Русијом“ (СиР, 229), изричит је Влада. Православно јединство Србије и Русије услов је спасења света (СиР, 204). О том јединству говорио је и Свети Николај Жички, који je у свом познатом делу „Српски народ као теодул“ записао: „После свих пepипeтијa и свих лутања, Срби се морају вратити нa идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију…Царство балканских нapoдa са царством свете Pycиje…може донети целом човечанству срећу и остварити oнo мистично хиљадугодишње царство мира на земљи“ (НС, 301, 302). „Можемо да захвалимо својој вери и Божјој промисли што смо и даље на правој страни историје и што смо нада за целу Европу (a о Балкану да и не говоримо)“ (НС, 20). „У овом часу, суверена Србија, у савезништву са Русијом и Кином, главни je извор европске наде и једини гарант европске будућности“ (НС, 157).
Закључак
Да закључимо. Нови свет, као квалитетно нова епоха у историји човечанства, почиње у 21. веку (НС, 15). Влада се позива на документ усвојен на самиту у Пекингу 4. фебруара 2022, на коме су Путин и Си „светске односе у новој епохи ближе описали са два равноправна израза, руским ‘праведни мултиполарни систем‘ и кинеским ‘заједница заједничке судбине човечанства‘“ (НС, 22). Нови свет карактерише „апсолутно поштовање, односно неприкосновеност, заштита и унапређење људског живота, људског достојанства и људске заједнице, заправо човекољубље у складу са Христовим заповестима и конфучијанским општим добром, као и најбољом праксом социјално оријентисаних, моралних држава“ (НС, 15). „Нови свет, који предводе Русија и Кина, a који je иницирала Србија, је свет у коме нема места за фашизам, тероризам и ‘обојене револуције’“ То је „свет сарадње, a не конфронтације“ (НС, 108). Запад узалудно покушава да спречи рађање Новог света, који je већ настао (НС, 119). „НАТО зна да Русе не може да победи“ (НС, 108). „У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена, Русија и Кина (и остале водеће државе независне од САД), претекле су САД и њихове вазале у свему! Почео je да живи Нови свет, у коме су људски живот, људско достојанство, људска заједница и људско стваралаштво – апсолутне вредности!“ (НС, 167) „Победа Русије и Кине je потпуна и вечна. Вековно очекивање народа да ће социјалистичко друштво бити супериорно у свему, остварује се на наше очи“ (НС, 197). Рађа се „Нови свет, мултиполарни и демократски, свет равноправних, свет добра и духовно-моралних вредности, заједница заједничке судбине човечанства. У том свету Србија, као весник, први носилац отпора таласу агресије и историјски пријатељ Русије и Кине, треба да заузме своје заслужено и достојно место“ (НС, 188). „Морамо да се организујемо, изборимо и славно ступимо у Нови свет – праведни мултиполарни и мултилатерални свет, заснован на међународном праву, равноправности, сарадњи, социјалној правди и истинској демократији. И баш то је заједница заједничке судбине човечанства“ (НС, 201-202). Зато „Србија мора да разуме суштину највеће промене у историји човечанства – настанка Новог света, за који je и сама поднела велике жртве. Србија мора да разуме своју духовну, историјску улогу и снагу. И ради свог опстанка и спасења, и ради опстанка и спасења човечанства, и на Истоку и на Западу, она не сме да у одсудним временима чини велике уступке злочиначкој западној олигархији, која ће ускоро и на западу бити одбачена и осуђена“ (НС, 190).
Онима међу нама који тога још нису свесни, који су још увек омађијани западном пропагандом, или још горе, свесно и активно служе тој страни против интересе властите земље и народа, али и читавог човечанства, Влада упућује „упозоравајући вапај: да ли je могуће да не видите и не разумете највеће револуционарне промене – настанак Новог света у којем водећу улогу имају наши историјски савезници и да ли сте свесни колико би такво превиђање било лоше пo српски народ?“ (НС, 185). Насупрот њима, Влада и ми одлично знамо да нам „треба Србија – независна, уједињена, развијена, православна и праведна, социјалистичка, у савезу са Русијом – треба нам слободна Србија Слободана Милошевића“ (СиР, 177).
Не могу се отети снажном утиску да читава мисао, дух и деловање Владимира Кршљанина оличавају оно што је величанствено изрекао Бранислав Нушић: „Отаџбина је мисао, отаџбина је вера; а мисао и вера не умиру“.
Напомена: Овај текст др Мариа Калика припремљен је за промоцију књиге Владимира Кршљанина „Нови свет“, одржану 7. децембра 2023. у Руском дому, где је само делимично изговорен.
