Владимир Путин систематски се бори против дивљег тржишта и гради социјалну државу, оријентисану на човека
Александар Шчипков је политички философ, ректор Руског православног универзитета Светог Јована Богослова, заменик председника Светског руског народног сабора, Његове светост патријарха московског и све Русије Кирила. С њим смо разговарали о садашњем духовном и политичком тренутку Русије и света.
Недавно је у Државном Кремаљском дворцу одржано пленарно заседање XXV Светског руског народног сабора (СРНС), посвећено теми „Садашњост и будућност ‘Руског света’“. Ви сте један од три заменика председника ове организације – Његове светости патријарха Кирила. Какви су резултати и закључци јубиларног заседања Сабора?
Симболично је што је заседање јубиларног сабора одржано баш сада. Наше друштво је у преломној фази. Можемо расправљати о ближим, средњорочним и дугорочним перспективама, али на овај или онај начин мораћемо много тога да променимо у нашем животу. О томе је било речи на заседању. Разговарало се, разуме се, о положају Русије и „Руског света“: разговарали смо о нашем изласку из полуколонијалног стања, о промени светских правила игре. Овај круг питања нашао је директан одраз у излагању Владимира Путина. Он је потврдио непромењивост наших ставова и стратегије. Морамо уклонити претње по државу и заштитити наше ближње и вернике.
Разговарало се и о унутрашњим темама. На пример, разговарало се о идеологији, демографији, традиционалним вредностима, породици, абортусима, неконтролисаној и незаконитој имиграцији. Све то је имало своје место у излагањима Његове светости патријарха Кирила и осталих учесника. Узмимо на пример питање миграција, о којем је детаљно говорио патријарх. Очигледно је да миграција не би требало да буде дивља и да се дешава у „сивој зони“.
Самостална, суверена и јака држава увек поставља неопходне филтере да би организовала и минимизирала овај процес, да би примала не било кога, нарочито не полукриминалце, него потребне квалификоване кадрове.
Шта је основни проблем са илегалном имиграцијом?
Већ много година тешко контролишемо значајан део тржишта радне снаге. С тим се не можемо помирити, то наноси штету и економији и друштвеној безбедности. Незаконита и неконтролисана имиграција узрокује раст криминалитета и велико смањење (дампинг) зарада за Русе. Поред тога, ово је један од разлога недовољног финансирања унутрашњег тржишта: јер зарађени новац миграната се износи из земље.
Постоји категорија предузетника, који су оријентисани на коришћење багателног рада обесправљених људи – без уговора, без регистрације. Ова пракса чини релативно исплативим чак и лош и слаб бизнис, али подрива економију државе. Нашем друштву нису потребни робови, нису потребне мизерне зараде. С тим у вези треба хитно нешто предузети. Наравно, свако решење у овој области захтеваће ограничења за „сиви“, полулегалан бизнис и са њим повезане државне службенике и чиновнике. Али то је нормално. Владимир Путин систематски се бори против дивљег тржишта и гради социјалну државу, оријентисану на човека. И ми смо спремни да му помогнемо.
Шта је, у суштини, Светски руски народни сабор? Чули смо за ту организацију, али не знамо превише о њој.
Светски руски народни сабор – то је платформа на којој руско друштво разговара о оним друштвеним и политичким тенденцијама које пружају могућност да се дође до неких државних решења у ближој будућности. Он је компас јавног мњења, огледало разних мишљења у руском друштву. У овој етапи, СРНС представља неформални саветодавни орган. Везан је за дубоку историјску традицију руског народа, „народовлашћа“. Ова традиција потиче, између осталог, од Земског сабора, сталешко-представничке институције Русије, која је постојала у XVI и XVII веку. Тада су у Сабору учествовали представници племства и свештенства (клира), а данас у њему учествују представници свих друштвених група и слојева.
У суштини, СРНС је наследник Земског сабора, али, наравно, обавља само мали део његових функција. За сада, код нас у Русији још преовлађује западни модел партијског парламентаризма. СРНС је настао у кризном тренутку 1993. године, када је извршна власт из тенкова пуцала у зграду парламента због његових „неправилних“ идеја. Одлука о пуцању на парламент донета је управо од стране оних људи који су заступали и градили „парламентарну либералну демократију“ у Русији. Након тога, народ више није веровао у искреност њихових намера. Уосталом, „либерализам“ и „демократија“ – то су неспојиви појмови. Као „сува вода“: или једно или друго. Либерализам је, авај, непријатељ народне власти, либерализам је невероватно ауторитаран.
Управо у то турбулентно време, тадашњи митрополит смоленски и калињинградски Кирил, будући патријарх, покренуо је иницијативу за стварање јавне платформе за разговор о руским проблемима. И шире, о будућности државе. Било је потребно објединити људе са различитим погледима и убеђењима, а на темељима дубоких заједничких вредности. Либерални политичари и пропагандисти одмах су Сабор прозвали „фашистичким“. Иако су управо они недавно пре тог времена захтевали од власти крваве репресије ради тријумфа „либералних вредности“.
Сабор је сачуван, стекао је стабилност, своје сопствене традиције, своју логику. Данас је Светски руски народни сабор јединствена платформа за општенародну дискусију. То је место где се боре идеје, а не новац и административни ресурси. То је место добронамерног дијалога народа с влашћу.
Данас постоје регионалне филијале СРНС у сваком већем граду.
Своје обраћање Светском руском народном сабору, председник Владимир Путин је почео речима: „Наша борба за суверенитет, за правду, носи без сваког преувеличавања, национално ослободилачки карактер.“ Каква је данас улога СРНС у борби Русије и „Руског света“ за независност?
У овом случају, председник је изразио вољу народа, и веома је битно да се то десило управо током заседања СРНС. Јер заиста, СРНС представља нове димензије смисла, нове идеје, људе, лица, то је платформа која није загађена либералном пропагандом. А управо ова платформа одређује примаоца коме је упућено председниково обраћање. Председничко обраћање је усмерено, пре свега, онима који данас одражавају свеопшти консензус о Криму и Малој Русији – то је најмање 85 одсто Руса, а од почетка Специјалне војне операције (СВО), овај број се вероватно и повећао. Улога СРНС састоји се у томе да мобилише националну већину, формализује, дефинише и усавршава њене позиције и наративе.
У 2022. години, амерички часопис „Волстрит џорнал“ писао је о „метафизичкој позадини рата“ у Украјини. Ова карактеристика је посебно интересантна због тога што је добијена „са оне стране“, из непријатељског лагера. Да, ми Руси, некад подељен и раздељен народ, ратујемо за нашу слободу, за наш идентитет, за право да будемо Руси и да наставимо да живимо на својој земљи.
СРНС, као и неке друге организације, репродукује овај колективни став у официјелном дискурсу, задржавајући га у информационом простору. Ми говоримо о нашем идентитету, од којих је један од симбола тријада „Јерусалим, Константинопољ, Херсонес“, а један од кључних концепата – „хришћанско царство“ као место за духовни раст и спасење човека. У секуларном контексту, формираном у СССР-у у XX веку, овај концепт је трансформисан у идеју друштва социјалне једнакости и социјалне правде.
Недавно, на Валдајском форуму, председник Путин је описао Русију као „државу-цивилизацију“. Ми, Срби, осећамо да припадамо истој цивилизацији као Русија и други православни народи. Па ипак, да ли смо једна и иста православна цивилизација? Можда има смисла проширити појам, говорити, на пример, о „цивилизацији традиционалних вредности“ или „евроазијској цивилизацији“?
Ово је дискутабилно питање. По мом мишљењу, битно је што је Русија историјски повезана са византијским цивилизационим простором, са земљама „византијског круга“. Пошто се Србија такође осећа делом тог простора, ми, наравно, припадамо истој цивилизацији. Да ли се може рећи да је неовизантизам исто што и светски простор православља? Да, можемо, ако под тим имамо на уму аутентично православље. Али ја не бих обухватио тим појмом онај глобалистички симулакрум православности који се данас формира из расколничког курса Цариградске патријаршије, који подржава лажну кијевску црковну структуру, такозвану Православну цркву Украјине. Узгред, овај пројекат врло подсећа на тзв. „Немачку цркву“, која је репаганизовала хришћанство у име расе и нације, и која је створена у хитлеровској Немачкој у периоду „кирхенкампфа“.
Што се тиче израза „држава-цивилизација“, ову појаву разумем као саставни део неовизантијског простора. Он, свакако, укључује евроазијски елемент, јер Русија, и географски и по смислу, представља евроазијску земљу. У Русији, упоредо, поред три аврамовске монотеистичке религије (хришћанство, јудаизам, ислам), постоје и неаврамске националне религиозне заједнице. Оне носе своју посебну културну семантику, али и та култура постоји у руско-неовизантијском кругу. Овај однос, по мом мишљењу, осећао се и у совјетском периоду, упркос обавезном државном атеизму.
У свом обраћању, председник СРНС, патријарх московски и целе Русије Кирил је рекао да би било погрешно схватати „Руски свет“ у уско националном, етничком смислу, схватајући под „Руским светом“ искључиво Русију. Где су заиста границе „Руског света“ данас?
О том проблему „Руског света“, користећи при томе у неколико другачије концепте и појмове, размишљали су у своје време Фјодор Достојевски, којем припада термин „руска идеја“, Николај Данилевски, Николај Лоски, о. Павле Флоренски, о. Сергије Булгаков, Владимир Соловјов, Николај Берђајев, Лав Карсавин, Семјон Франк, Иван Иљин и други руски мислиоци.
Међутим, у савремени политички простор појам „Руски свет“ је уведен баш од стране Патријарха Кирила. „Руски свет“ је синоним „историјски Руси“. Овај појам је први пут изречен у смелим излагањима патријарха на седницама СРНС пре више од тридесет година, у време незамисливог уништавања свега руског, када су речи „руски“ и „патриота“ изговаране на државном нивоу с презиром и подсмехом. Данас сви у Русији користе овај термин. Треба бити захвалан за оно што је патријарх Кирил учинио за нас.
Границе „Руског света“ су границе руског духовно-културно-језичког ареала. Наравно, ове границе су помичне, могу се ширити и сужавати. Европска политика је усмерена управо на вештачко сужавање граница „Руског света“, на насилан процес дерусификације исконских руских територија.
У овим случајевима, Русија је дужна да заштити свој народ. Овде ступа на снагу принцип националног самоопредељења. Ово је проблем који је врло сличан проблему Косова и Српске Крајине.
Наравно, „Руски свет“ је шири од Руске Федерације, и он је пре свега одређен културно-језичким, а не етничким критеријумом. Ово је истакнуто у излагању патријарха Кирила. Владимир Путин такође стално подсећа на ово у својим изјавама. У основи, идеја духовно-културног света није ништа ново и неочекивано. Она одражава развој целог низа култура.
Знамо шта је Pax Romana, Pax Hispanica, Pax Britannica, постоје појмови „арапски свет“, „турски свет“, Грци говоре о постојању „грчког света“, о вредностима хеленизма. Али када ми говоримо о „Руском свету“, то изазива крајње незадовољство англо-америчког политичког естаблишмента. Појам „Руски свет“ за њих је, из неког разлога, „јеретички“, иако је то општекултурни и религиозни појам исто толико колико и световни. Ово је дискриминаторски приступ, изазван „ортофобијом“ (ортодоксофобијом – фобијом, то јест безразложним страхом од православља – прим. прев.), која се у своје време исто тако снажно пројавила у њиховом односу према Југославији и Србији.
Рад СРНС је пример уједињења различитих народа и верских заједница у корист државе. Како је СРНС успео да све њих уједини?
Ово није заслуга само СРНС, али је, између осталог, и његова улога значајна. Ми и овде опет следимо византијску традицију – наиме, као што се сећате, и Византијској империји то је такође успело, а притом сви народи који су у њу улазили нису били обезличени и асимиловани, већ су задржали своје културе и своје језике. Историчари овај принцип византијске културне политике називају „универзализам пластичне прилагодљивости“. Ми тежимо да га следимо. На свој начин, СССР је такође тежио том принципу, али, нажалост, није баш сасвим успео. Међутим, ми се учимо на својим грешкама.
Ова, 2024. година је проглашена годином породице у Русији. Како ће СРНС учествовати у подршци традиционалних вредности у Русији?
Светски руски народни сабор је спреман да подржи све информационе и законодавне иницијативе које долазе од наших истомишљеника у структурама власти и, наравно, из Руске православне цркве. Нажалост, у оквиру модерног трансхуманизма води се борба против установе породице, намеће се њена замена исте вештачким и споља контролисаним сурогатима. Тзв. малолетничко право добија посебан значај у том рушењу. Појам „породица“ се примењује на једнополне парове, а у догледној будућности стиже нам претња легализације педофилије и „заједница“ међу разним видовима живих бића (содомија – прим. прев.).
Ми бранимо своје национално право на установу породице. А под породицом искључиво подразумевамо заједницу мушкарца и жене. Патријарх Кирил говори о томе да се друштво не састоји од појединаца и индивидуа, већ управо од породица. Руско друштво и јесте – породица свих породица. То је наш став и остаће такав. При томе, СРНС у потпуности подржава пројекте ограничавања абортуса, као и напоре у поправљању демографске политике.
Недавно је изашла ваша нова књига „Незавршени нацизам“, и већ сада је јасно да је то неопходно штиво за све оне који желе да разумеју светске идеолошке процесе. Конкретно, у књизи се разјашњава термин „денацификација“. Објасните, молим вас, суштину термина.
После Другог светског рата под денацификацијом су се подразумевале активности ослобађања установа власти, културе, образовања, економије, медија, политике и правног система од утицаја нацизма. Проблем је у томе што је послератна европска денацификација била отворено и очигледно фиктивна. Многи чиновници и официри из Трећег рајха лако су нашли места у новим државним структурама. Уместо одговорности за нацизам у Немачкој, постепено је превладала идеја „нормализације историје“, коју је спроводио немачки историчар Ернст Нолте и са њим повезан круг научника и публициста.
Следећи кораци били су одустајање од поделе учесника рата на агресоре и жртве, прихватање идеје законитости немачког „превентивног удара“ на СССР, изједначавање нацизма и совјетског социјализма под фирмом „тоталитаризма“. Исход је оживљавање и препород нацизма, које је неколико западних држава спровело у Источној Европи, скидајући са себе одговорност, иако су биле кривци.
Осим термина „нацизам“, ваша књига објашњава и друге термине и њихове узајамне односе. На пример, појам „атлантистички нацизам“ сведочи о својеврсном пореклу нацизма из либерализма. Ове идеје су потпуно нове, могло би се рећи, револуционарне, савремене и својевремене. Дакле, либерализам порађа нацизам и расизам?
Нацизам и либерализам као идеологије имају заједничке корене – то је протестантски калвинистички фундаментализам у његовој секуларизованој верзији. Истичем – у његовој секуларизованој верзији. Обични поштени протестанти се не могу оптужити за нацизам. Ово је управо секуларни и фундаменталистички облик „протестантске етике“, ако користимо термин Макса Вебера – хибридан, квазирелигиозни феномен. Историјски се развијао путем монетарног глобализма, који је заменио хришћанску катехизацију капиталистичком колонизацијом.
Како нацизму, тако и либерализму својствене су заједничке социјал-дарвинистичке, ничеанске вредности, еугеника, идеја тоталне конкуренције, укључујући и међуетничку. Либерализам прикрива нацизам, ствара за њега идејни и идеолошки „заштитни појас“, маску пристојности и приличности. Али историјски и у вредносном смислу, ово су две компоненте исте целине. Чак је и њихова социјална база иста – средња класа.
Нацизам се данас изродио се у неонацизам, који је у себе укључио транссексуализам и трансхуманизам?
Што се тиче трансхуманизма, могу се сложити с вама. То је резултат развоја идеје технолошког рашчовечивања или дехуманизације, веома карактеристичне и за хитлеровски нацизам са његовим посебним односом према еугеници и плановима за „побољшавање људске расе“. А што се тиче транссексуализма, то је старији феномен, оштро осуђиван у Светом писму. Пропаганда ових појава данас је врло политизована. То је урађено са циљем да се расклимају и потисну традиционалне породичне институције.
У предговору за вашу нову књигу, секретар Савета безбедности Русије Н. П. Патрушев је врло прецизно приметио: „Англосаксонци безочно намећу неонацистичку идеологију Европљанима, стремећи се да постигну свој стратешки циљ – да раскомадају нашу државу, да униште ‘Руски свет’ и истребе народе који насељавају Русију. Идеје црнокошуљаша и смеђекошуљаша преузимају творци обојених револуција, и намећу ксенофобију ради насилног свргавања законитих влада, стварања хаоса у некада стабилним регионима.“ Ово се, кад смо код тога, тиче и нас, Срба. Данас је очигледно да СВО није крај већ почетак ослобођења не само Украјине, већ и целе Европе?
Николај Платонович Патрушев се већ одавно бави проучавањем утицаја нацизма на савремене глобалне политичке процесе. Он је више пута писао и говорио о томе да Запад користи Украјину као саставни део дугорочног и широког рата против нас, тежи да интернационализује конфликт и да активно учествује у њему. СВО се одиграва у оквиру и на предњем плану опште кризе западних институција. У крајњем случају, све ће зависити не само од исхода СВО, већ и од продубљивања те саме кризе.
Атлантистичка хегемонија у Европи ће се срушити кад контрола над европским простором постане економски неисплатива и проблематична с војнополитичке тачке гледишта. Тада ће се отворити могућност и за Србе да реше своје историјске задатке.
Данас је реч о обједињавању слободних и суверених европских нација. Да ли у вези с тим треба размишљати о антинацистичкој коалицији?
Ово је врло добра идеја – заједнички се супротставити савременом нацизму. У оквиру ОДКБ-а или БРИКС-а о томе се може разговарати. Што се тиче Европе, могућност удруживања антинацистичких напора унутар ње је веома мала. Надам се да ће током времена општеевропска солидарност и узајамна помоћ у супротстављању англо-америчкој расистичкој хегемонији и транснационалним групама порасти.
Шта мислите о победи над неонацизмом и новом процесу у Нирнбергу?
Нови Нирнберг је врло вероватан, јер први Нирнберг није постигао постављене циљеве, а и није ни могао да их постигне. Последњих деценија појавили су се нови сценарији. Јер и агресија НАТО-а на Југославију и рат Запада против руског националног покрета у Новорусији били су акти војног геноцида.
Руска катастрофа – често се код нас назива и „плаха“ (губилиште – прим. прев.) – то је процес који се протеже још од аустријских концентрационих логора за православне Русине на почетку XX века до геноцида против Руса на Украјини данас. Има још много земаља које су постале жртве америчке и НАТО агресије, а још раније – колонијалне политике. Ми се боримо против атлантизма још и због тога да бисмо помогли Европљанима да обнове дух везан за истинске хришћанске вредности.
Написали сте још једну значајну књигу – „Дискурс ортодоксије“ – у којој, између осталога, говорите о нападима Запада на Руску православну цркву путем подршке грчком либералном богословљу. Какав је став Руске цркве о овом горућем проблему и да ли је епископат прихватио ваше препоруке?
Заиста, не видимо само „фронталне“ нападе на црквене институције, укључујући и институт патријаршије, већ и покушаје подривања и разарања Цркве изнутра. У сврху постизања овог циља користи се цео низ замена теза у области верске свести и богословља. Основна тенденција је „либерално православље“ и са њим повезан „јелинопротестантизам“, или, како се некад говорило, „протестантизам источног обреда“.
Ако су религија у XX веку покушавали да посматрају као део буржоаске политичке „надградње“, сада је разматрају као потчињену структуру под влашћу глобалистичких институција формираних у оквиру протестантског културалног утицаја. У суштини, нашој Цркви покушавају да наметну доктрину пострелигије са концептима „слабе теологије“, „посттеологије“, „одрастања Цркве“, „демитологизације вере“ итд.
Данас је актуелна борба Руске цркве за независност, али више не од државе (која данас заузима позицију добронамерног немешања) већ од наддржавних, транснационалних структура. Ми, традиционалисти, тежимо да се супротставимо либерал-православљу и његовим пројектима „православне реформације“ и „црквеног републиканизма“. епископат чује наш глас. Међутим, пракса отпора у великој мери зависи од општег процеса „делиберализације“.
Као што је познато, Запад води рат не само против Руске, већ и против Српске православне цркве. Ова тема је детаљно обрађена у Вашој књизи „Хибридни рат против Српске православне цркве“, коју је на руском језику објавио Руски православни универзитет Светог Јована Богослова. Ова књига је изазвала велики интерес код руског читаоца.
Наиме, многе антицрквене технологије, које се примењују у Србији и Русији, су веома сличне.
Ми, Срби, већ више од тридесет година, у потпуном окружењу, како можемо и умемо, држимо одбрану против политичке агресије САД и НАТО-а. Како вам изгледају наше перспективе?
Сматрам да, у крајњем исходу, то јесу и морају бити наше заједничке перспективе. Објективно, ми стојимо раме уз раме у заједничкој ослободилачкој борби.
Руси се одлично сећају да је управо Југославија показала стварни, озбиљан отпор Хитлеру током 1940-их година прошлог века. У 1990-им, Срби су били у тешком положају: борити се с НАТО-ом је било, наравно, веома тешко. Али данас имамо другачију ситуацију. Светска криза – то је управо њихова криза. Сами су себе сатерали у ту кризу. Што значи, да је време на нашој страни. То је објективан процес. Наша снага ће расти, а њихова ће опадати. На крају, ви ћете се сигурно изборити, или тачније речено: ми ћемо се изборити.
Како што се каже код нас, Божија воденица меље споро, али ће брашна бити много.
Слободан Стојичевић
[ПЕЧАТ]
