Концепција “ремедијалне сецесије” настала је као могући одговор на судар два начела садржана у Повељи УН: начела поштовања територијалног интегритета држава (члан 2. тачка 4. Повеље УН) и начела самоопредељења народа (члан 1. став 2. Повеље УН)
Повремено се код нас може чути тврдња да је Руска Федерација, својом подршком сецесији Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике и својом оружаном интервенцијом у тим областима, поткопала кредибилитет своје подршке територијалном интегритету Републике Србије и осуде агресије на нашу земљу из 1999. године. Истиче се да је руско позивање на међународно право и у случају Донбаса и у случају КиМ контрадикторно. Посебно је предмет критике повремено позивање руских званичника на косовски преседан, иако је то позивање заправо увек указивање на двоструке стандарде НАТО и водећих земаља те алијансе код третирања косовометохијског и донбаског питања.
Овим критикама апсолутно нема места. Руска аргументација у прилог одбране суверенитета и територијалног интегритета Србије и против агресије НАТО на нас, с једне стране, и у прилог самоопредељења становника Донбаса и сопствене оружане подршке том становништву, с друге стране, у потпуности је доследна и конзистентна. У чему је суштина руске аргументације у погледу Донбаса и у погледу КиМ?
Видели смо да је Руска Федерација, који дан пре отпочињања Специјалне војне операције, признала независност ДНР и ЛНР, што целих осам година пре тога није чинила, залажући се најпре за закључење, а затим за примену Споразума из Минска. Тек након тог признања је приступила оружаној операцији. Та два сегмента руског поступања су, наравно, повезана, али сваки има своју аргументацију и те две аргументације чине једну јединствену целину.
Износећи образложење међународноправне утемељености отцепљења ДНР и ЛНР од Украјине, руски званичници су се у више наврата позивали на право народа Донбаса на тзв. “ремедијалну сецесију”. Концепција “ремедијалне сецесије” настала је као могући одговор на судар два начела садржана у Повељи УН: начела поштовања територијалног интегритета држава (члан 2. тачка 4. Повеље УН) и начела самоопредељења народа (члан 1. став 2. Повеље УН).
Начело самоопредељења народа
Тумачење садржине начела самоопредељења народа, као и других начела међународног права из Повеље УН, дато је у Декларацији о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом Уједињених Нација из Резолуције 2625 (XXV) Генералне скупштине УН од 24. октобра 1970. године. Према овом акту, право на самоопредељење укључује пре свега интерно самоопредељење, које значи право народа да “слободно, без страног мешања, одређују свој политички положај и слободно остварују свој економски, социјални и културни развој”, дакле као неку врсту “права на демократију”. Али самоопредељење народа може бити и екстерно, а то значи право на “успостављање суверене и независне државе, слободно удруживање или интеграцију са неком независном државом или успостављање било ког другог политичког положаја слободно одређеног од стране неког народа”.
Наравно, како је право на екстерно самоопредељење у судару са начелом очувања територијалног интегритета држава, оно се мора рестриктивно тумачити и према Декларацији из 1970. ограничено је само на три случаја. Први је случај ослобађање од стране окупације. Други је случај деколонизације. Трећи случај, који је нама овде интересантан и који заправо представља “ремедијалну сецесију”, исказан је констатацијом (тзв. “заштитном клаузулом”) да начело самоопредељења народа не сме да буде схваћено “као да одобрава или подстиче било какву активност која би нарушила или угрозила, потпуно или делимично, територијални интегритет или политичко јединство било које суверене и независне државе која поштује начело равноправности и самоодређења народа и која стога има владу која представља целину становништва са њене територије без разликовања у погледу расе, вере или боје коже”.
Неки каснији документи, усвојени једногласно од практично свих држава света (Бечка декларација Светске конференције о људским правима од 25. јуна 1993. и Декларација из Резолуције 50/6 Генералне Скупштине УН усвојене 24. октобра 1995. године), садрже готово идентичне одредбе (разлика између њих је једино у томе што су у два наведена каснија документа речи “без разликовања у погледу расе, вере или боје коже” замењене речима “без разликовања било које врсте”).
Дакле, народ коме је ускраћено право на интерно самоопредељење, према Декларацији из 1970. и наведеним каснијим актима, има право на екстерно самоопредељење, тј. на сецесију. Како се ради о последњем леку којим располаже народ који се нашао у таквој ситуацији, ова врста сецесије је названа “ремедијалном сецесијом”.
Примена права
У Извештају насловљеном “Примена права на самоопредељење као допринос спречавању конфликата” са Међународне конференције експерата, коју је УНЕСКО организовао у Барселони у новембру 1998, констатовано је следеће: “У ширем контексту самоопредељења, издвајање или сецесија од неке државе народа који чини њен део треба да буде третирана као право које представља последње средство. Ако су дакле нека држава и власти које се смењују у њој у дужем периоду континуирано тлачиле неки народ, кршиле људска права и основне слободе његових припадника, искључивале његове представнике из процеса доношења одлука нарочито о питањима од утицаја на добробит и сигурност тог народа, потискивале његову културу, религију, језик и друга обележја идентитета од значаја за његове припаднике, и ако су покушана и јасно пропала друга средства за постизање довољног степена самоуправе, онда се питање сецесије може појавити као средство за враћање основних права и слобода и унапређење добробити тог народа. Ово право се може посматрати као аналогно праву на побуну као последње средство против тираније и тлачења о коме говори Преамбула Универзалне декларације о људским правима.”
Руска Федерација је у свим ситуацијама где се изјашњавала о правној неутемељености сецесије Косова и правној утемељености сецесије ДНР и ЛНР заступала концепцију “ремедијалне сецесије”, с тим што је с правом констатовала да услови (чињенични основ) за примену ремедијалне сецесије не постоје у случају Косова, а постоје у случају Донбаса.
У поступку који се води пред Међународним судом правде, ради давања саветодавног мишљења о питању легалности декларације о независноти Косова, одређени број држава, који је узео учешћа у поступку давањем писмених изјава, позвао се, уз друге аргументе, на право на самоопредељење и на ремедијалну сецесију, док се део држава у својим писменим изјавама успротивио примени те концепције, или негирајући уопште њену утемељеност у међународном праву, или оспоравајући испуњеност услова за њену примену у случају сецесије Косова.
Констатујући постојање наведених разлика у ставовима, суд је у саветодавном мишљењу од 22. јула 2010. констатовао да он “сматра да није неопходно решавати ова питања у овом предмету”, тј. избегао је да примени ремедијалну теорију (што би га увукло у доказивање нетачне тврдње да је Албанцима на КиМ ускраћено интерно самоопредељење), већ је прибегао једноставнијој формули по којој међународно право не забрањује сецесију која се врши изнутра, па будући да се у конкретном случају ради о декларацији о независности коју су усвојили “представници народа Косова”, дакле о сецесији изнутра, закључио је да наведена декларација није супротна међународном праву (јер се налази изван његовог домашаја).
Неке од судија, конкретно судије Зима, Јусуф и Тринидаде су се у својим изјавама и издвојеним мишљењима супротставиле оваквом приступу суда (већине), изјаснивши се за примену концепције “ремедијалне сецесије”, тј. за утврђивање да ли су се у конкретном случају стекли услови за прибегавање таквој сецесији.
Међу државама које су се заложиле за примену концепције “ремедијалне сецесије” у конкретном случају биле су Холандија, Немачка, Албанија, Финска, Ирска, Пољска, Швајцарска, Естонија,Малдиви, а поменуло ју је и Уједињено Краљевство. Ове државе су се изјасниле у прилог тога да је декларација о независности Косова у складу са међународним правом.
Против концепције ремедијалне сецесије изјасниле су се Србија, Кина, Кипар, Аргентина, Венецуела и Азербејџан. Реч је о државама које сматрају да је декларација о независности Косова супротна међународном праву.
Став Руске Федерације
Став Русије изнет у поступку за давање саветодавног мишљења МСП о легалности декларације о независности Косова био је специфичан, али у потпуном складу са ставом који ће ова земља касније износити у погледу Донбаса (као и пре тога у погледу Абхазије и Јужне Осетије). Наиме, Русија се изјаснила у прилог прихватљивости концепције “ремедијалне сецесије” генерално посматрано, али је констатовала да се у случају Косова нису стекли услови за прибегавање таквој сецесији, те да је декларација о независности Косова супротна међународном праву.
У писменој изјави Руске Федерације стоји:
“Руска Федерација сматра да примарна сврха ‘заштитне клаузуле’ (цитиране клаузуле из Декларације из 1970. из које се извлачи закључак о постојању права на ремедијалну сецесију) треба да служи као гаранција територијалног интегритета држава. Такође је тачно да се клаузула може тумачити као овлашћење за отцепљење под одређеним условима. Међутим, ти услови треба да буду ограничени на заиста екстремне околности, као што је директан оружани напад матичне државе, који угрожава само постојање дотичног народа. У супротном, потребно је предузети све напоре како би се смириле тензије између матичне државе и етничке заједнице о којој се ради у оквиру постојеће државе.”
Руска Федерација се дакле изјаснила у прилог концепције “ремедијалне сецесије” као такве, али је њену примену ограничила само на најекстремније ситуације где држава под чијим се суверенитетом налази дата група угрожава сам опстанак (и то превасходно физички опстанак) те групе.
Колективна самоодбрана
Констатујући прихватљивост концепције “ремедијалне сецесије” in abstracto, и то само у најекстремнијим околностима, Руска Федерација је у својој писаној изјави упућеној МСП истакла да у случају КиМ нема места примени “ремедијалне сецесије”, односно било какве легалне сецесије те покрајине од Србије. Руска Федерација је подсетила да ни приликом растакања СФРЈ 1991. није било речи о самоопредељењу становништва КиМ, нити правног основа за отцепљење ове покрајине, те да о самоопредељењу није било речи ни у време кризе која је кулминирала агресијом из 1999. године. Самоопредељење је почело да бива помињано тек неколико година касније. Ни оправдања агресије НАТО на Југославију која су изношена како од стране званичника НАТО тако и у стручној литератури нису садржала позивање на право на самоопредељење и сецесију, већ на спречавање и отклањање хуманитарне катастрофе.
Након ових констатација, Руска Федерација је закључила:
“Стога се може закључити да 1999, као ни 1991, међународна заједница није полазила од претпоставке да косовски Албанци, или целокупно становништво Косова, имају право на самоопредељење. Резолуцијом 1244 успостављена је администрација Уједињених нација на Косову како би се заштитила људска права и окончала ситуација која је била квалификована као претња међународном миру и безбедности, а не да би се омогућило народу Косова да оствари своје право на самоопредељење.”
Насупрот косовскометохијске ситуације, где није било основа за примену ремедијалне сецесије, званичници Руске Федерације су на доследан начин указивали на то да су постмајданске власти Украјине изложиле становништво Донбаса таквом третману који угрожава њихов опстанак, да нису биле спремне да примене споразуме из Минска као договорено и од међународних фактора подржано решење положаја становника Донбаса у оквиру Украјине, те да том становништву није преостало ништа друго сем да, ради свог голог опстанка, прибегне сецесији од Украјине као последњем расположивом средству.
Војна помоћ Руске Федерације већ формираним државама ДНР и ЛНР, даље је правдана правом тих држава на самоодбрану у складу са чланом 51. Повеље УН и правом да им, на њихов позив, друге државе притекну у помоћ (колективна самоодбрана).
