– Русија води нови свети рат, четврти свети рат у својој историји, и, за то је припремила победнички буџет од готово 40 посто буџета земље. То је оно што је, између осталога, хтео да сународницима и остатку света предочи и изоштри Владимир Путин у обраћању учесницима недавно одржаног Светског руског народног сабора – наводи на почетку разговора за Братство Ђуро Билбија, уредник информативних портала Факти и Све о Српској, коментаришући специјално за наше читаоце Путиново историјско иступање 28. новембра.
Са искуством новинара који се много деценија бави српско-руским односима, Билбија оцењује да српски народ мора да извуче поуке из Путинових саборних порука. У том контексту наставља да Путин не само да је указао да америчка хегемонија слаби и урушава се, него се урушава и – америчка диктатура.
– У тим његовим речима садржана је јасна порука за све на планети који су спремни да чују да је америчка карта – карта која и у ближој и у даљој перспективи губи. Да ће америчка диктатура изгубити од мултиполарног света и да пријатеље и савезнике треба тражити на тој страни. Русија ће, нема сумње, бити један од четири или пет мегарегиона новог света.
Србија и Срби могу само да изаберу да буду прокажена кажњавана периферија онога што остане од ЕУ под диктатом Немачке и Француске које се свих последњих година према нама држе као пријатељи поред којих нам никакви непријатељи нису потребни.
Или, Србија може да се окрене руском или кинеском мегарегиону! Да од америчке диктатуре заштиту потражимо под та два геоекономска и геополитичка кишобрана.
У данашњем времену, било би више него добро и неопходно да не губимо из вида да је Никола Пашић упозоравао да је Србији потребан „наслон“ на Русију, јер Србија једино са ослонцем на Русију може бити демократски уређена земља. А такође и поруку једног од наших највећих државника у новој ери српске државности Милована Миловановића Балачка да Срби свој мали чамац треба да вежу за велики руски брод. Коме није јасно данас због чега је то паметно и потребно, никад му неће бити јасно!
Британска идеолошка матрица се заснива на идеји културолошке супериорности. Зашто ратујемо, ако не због културе… тако је резоновао Черчил. Да ли сте очекивали да то каже и Путин? А већ је тим поводом било реакција у Русији…
Да. Већ је уочено да је посебну пажњу руски председник посветио култури. Чак је једна од водећих личност руског медијског простора јавно већ зажалила што Путин није цитирао ту познату реакцију Винстона Черчила с почетка Другог светског рата. Реагујући на предлог тадашње владе у Лондону да се због ратних трошкова смањи буџет за културу питао је своје министре: ако нема довољно новца за културу, зашто уопште ратујемо? Ова опаска је потпуно оправдана, јер је руски лидер на Сабору цитирао не само велике људе руске литературе и књижевности него и неке са запада, чак и великог персијског, иранског мудраца Омара Хајама…
Англосакси имају изреку „дај и паре и оно о чему причаш“. Шта је заправо Путиново обраћање најавило?
-Путин се Сабору обратио у тренуцима када је руска Влада већ била направила пројекцију буџета за 2024.годину, предложивши за оружане снаге и укупне војне издатке 39 одсто буџета земље. Руски мислећи људи из овог су већ извукли кључни закључак да ће то бити буџет победе!
То је порука да Москва и Путин неће насести на понуде да из квазихуманих разлога пристане на примирје или мир са Украјином без реализације циљева спецоперације које је прокламовала, почевши од демилитаризације и денацификације целе Украјкине, па на даље.
Одмах по завршетку Сабора, Путин је потписао указ о повећању бројног састава оружаних снага за 170 000 војника и официра чиме је укупан број борбеног састава оружаних снага подигао на 1.320. 000. И тако је потврдио да ће циљеви операције бити реализовани до краја и да Кремљ рачуна са могућношћу заоштравања на релацији Русија-НАТО!
Како мислећи људи у Русији, и народ уопште, осећа ову нову епоху која се твори на пројекцији ресуверенизације нације?
Путин се по тој теми није обратио јавности први пут, али у неку руку као да је први пут. Јер је промене у које је Русија ступила са специјалном војном операцијом у Украјини, као и саму операцију, назвао националноослободилачким ратом. Чак са интонационом поруком која је блиска руском духу и менталитету да је то – нови свети рат. То је била директна сугерисана асоцијација на три света рата у руској историји: против Пољака које су Руси почетком 17. века морали да истерују из Кремља, затим против Наполеона, који је такође био ушао у Москву и против Хитлерове Немачке и Хитлерове ЕУ које су једва заустављене испред Москве и Лењинграда.
Ово треба сагледати у контексту Путинове две оцене упућене учесницима Сабора и целој руској јавности: да никакав светски поредак без јаке, суверене Русије као глобалне силе, више није могућ. И да је историјско право Русије и руског народа да сачувају прошире и уздигну национални суверенитет и државну моћ. Одмах по завршетку Сабора, појавиле су се оцене да Путин на нови начин и у новим савременим околностима ради нешто слично ономе што је, након разлаза са Троцким и троцкизмом, а суочен са Хитлеровим доласком на власт и неизбежним светским ратом, чинио Стаљин када је вратио знатан простор за деловање руској култури и Руској православној цркви. То је било названо Стаљиновим ушивањем епоха.
Ни мало случајно… јер је Путин учесницима Сабора потпуно јасно рекао да нема државе без руског народа, а да руски народ чине поред сада живих и сви преци и потомци.
Чак је децидно у том свом ушивању епоха указао да је историјска Русија континуитет између Древне Руси, Московског Царства, Руске Империје, Совјетског Савеза и данашње Руске Федерације.
Вратимо се на питање компромиса, на западне инпуте, па чак и глобалну медијску кампању, даМосква из „хуманитарних разлога“ треба да обустави операцију. Да ли има назнака да би Путин насео на покушај „хуманитарне“ уцене? То је важно и за наш простор јер, како сте рекли, Србија бира своје место и свој однос према ономе што настаје и ономе што нестаје.
Прво, Путин је у више наврата током наступа пред учесницима Сабора јасно стављао до знања да Москва нема намере да скреће са садашњег курса, нити да прави било какве непринципијелне компромисе, ни са кијевским режимом, ни са његовим западним покровитељима. При том је наглашавао да се америчка хегемонија урушава и да ће управо то урушавање, заједно са настајањем мултиполарног света и његовим заузимањем нових простора, правити турбулентност на међународној сцени која ће још потрајати.
Друго, упозорио је да најопаснија фаза турбулентности тек следи – опет без и најмањег наговештаја прављења уступака и одустајња од улоге у светским променама и наглашавајући да је Русија у авангарди света који настаје!
У контексту турбулентног расплета говорио је о коначном месту на које Украјина треба да стигне. То је подвео под питање етничког, па и етнички устројене државе. Како Ви тумачите шта је заправо најавио – и за Украјину и за Русију?
Неки московски политички експерти посебно су по завршетку Сабора указивали да је до петодневног рата у Грузији, у августу 2008. године, питање рускости Руса било непожељно питање које су многи сматрали испразним и баналним, али да се од тада ствари мењају тако да су постали могући не само догађаји из 2014, који су вратили Крим у Русију и Донбас усмерили на пут повратка, него и учинили могућим руско наношење пораза америчком западу у Сирији.
Путин је на самом Сабору, у овом контексту, показао нови приступ етничкој компоненти устројства државе. Јасно је рекао да су Русија, Белорусија и Украјина једно и да је њихово раздвајање при распаду СССР осим деловања спољних фактора, било плод националистичког егоизма. Није, из разумљивих разлога, указивао да је то био и фаталан погрешан потез руских „националиста“ око Бориса Јељцина, али се то подразумевало.
Из овога је главна порука била свима јасна – мада формално неизговорена: Русија, Белорусија и Украјина опет треба да буду једно!
А какво би било то једно, или, за почетак, каква је Русија идеолошки према питању народа и народности?
Путин је и пре Сабора свом враћању руског народа на историјску сцену као државотворног народа додао нова изоштравања – помињући великог руског и дагестанскогпесника Расула Гамзатова. За кратко време, три пута је цитирао његове речи: „у Дагестану ја сам аварец, у Русији ја сам Дагестанац, а у иностранству ја сам Рус“.
Ово јасно показује да Путин не жели да Русију разједају приземни национализми и етнократије и да он своју земљу види као својеврсну империју. А на Сабору је нагласио да Русија треба да буде суверена и моћна земља – цивилизација.
У овом контексту привлачи пажњу и то што је Путинов саветник Валериј Фадејев, осврћући се на његов наступ на Сабору, навео да америчко-немачки социолог Мајкл Ман сматра да у свакој земљи постоје четири власти: политичка, економска, војна и идеолошка. Уз наглашавање да је Путин својим наступима од почетка специјалне операције и посебно на Сабору фактички комплетирао елементе за функционисање руске идеолошке власти.
Диана Милошевић
