Након октобарске револуције и тешких година које су непосредно уследиле, таласи руских изгнаника разних друштвених структура и профила, схватања и уверења почињу напуштати своју земљу, насељавајући Средњу и Западну Европу. Значајни део руске емиграције, проналази уточиште у Београду, престоници тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У духовној клими младе Краљевине и њеног вођства, долазак руских избеглица био је у знаку свесловенске солидарности и веома гостољубиво поздрављен. Међу руским изгнаницима био је значајно велики број оперских и балетских уметника, редитеља, сценографа и корепетитора.
Београдска опера – Почетно стање ствари
Београдска опера основана је 1920.године, као самостална грана Народног позорошта, са јако скромним солистичким ансамблом, са хором и оркестром у почетној фази формирања, са два диригента : Станиславом Биничким (иначе на функцији првог директора Београдске опере) и Стеваном Христићем. Уз њих двојицу била је и неколицина солидно образованих музичара и добрих композитора али са сиромашним практичним искуствима оперских диригената, који треба да изграде и музички оплемене један млад, хетероген и неискусан оперски колектив.
Чињеница је да су припадници Београдске опере храбро закорачили на врло осетљив и неизвестан пут. На такав пут крећу са свега неколико солиста, који нису били професионално неговани и формирани оперски певачи, него добри драмски уметници са још бољим гласовним „материјалом“ (Теодора Арсеновић, Војислав Турински и Драгутин Петровић) и са свега два професионална оперска уметника алтискињом Евгенијом Пинтеровић у баритонистом Рудолфом Ертлом. Пред престоничком публиком први пут Београдска опера наступа фебруара месеца 1920.године, премијерно са Пучинијевом „Мадам Батерфлај“, дириговао је Станислав Бинички.
Руски уметници ступају на сцену
Зграда Народног позоришта још није била обновљена и први наступ Београдске опере одржан је у Мањежу. Убрзо, у мају месецу следи и други наступ са премијером „Евгеније Оњегин“ П.И.Чајковског. Руска певачица Елена Вирен Рејмонова тумачила је лик Ттајане, лирски тенор Војислава Туринског добро је одговарао улози Ленског, док је импозантни Евгениј Маријашец носио улогу кнеза Гремина. Трећа опера те прве сезоне била је „Боеми“ Ђакома Пучинија са великом руском уметницом Адом Пољаковом у улози Мими. У веома јаком темпу рађала се премијера за премијером. Љубитељи опере имали су прилику да присуствују на укупно десетак премијера за прве две сезоне што представља велики подвиг Београдске опере.
Сигурно је и то, да се с почетка друге деценије двадесетог века поклоницима опере у нашој престоници наметало питање откуда младој Београдској опери још у повоју, квалитетом и бројем такав солистички ансамбл да у темпу какав је био у прве две сезоне и даље остварује добре резултате. Једноставно, одговор је био у руским уметницима који су „изградили“ пут Београдске опере.
Млади београдски оперски театар оберучке их је примио и прихватио, свестан да би се без њих његов развојни ток кретао успореним темпом. Посматрајући данас, са временске дистанце од нешто више од једног века за овај феномен није претерано рећи, да је тај моћни талас руских изгнаника – оперских уметника, бројем, уметничким својствима и оданошћу новој средини, уградио себе и своје способности у саме темеље Београдске опере.
Са друге стране, не треба никако заборавити да се осетнији прилив наших младих оперских снага (певача првенствено), јавља тек крајем двадесетих и почетком треће деценије двадесетог века. До 1924. године, када је Стеван Христић, одласком Станислава Биничког у пензију, преузео вођство над Београдском опером, руски певачко-балетски талас достиже највиши успон и његова улога и уметнички значај битно су утицали на реноме Београдске опере. Не заборављамо ни доминирајућу улогу руских уметника, првенствено оперских и балетских, која је носила своје особене акценте руске сценске експресивности и да ће тек средином тридесетих прошлог века, наш солистички певачки кадар почети да избија у први план.
Поред популарних оперских дела које смо горе поменули, и која су редовно извођена првих година, репертоар се временом ширио на проверени европски стандард: Верди, Бизе и Гуно, немачка класика (Моцарт, Глук и Вагнер) и наравно, богатије заступљен руски репертоар: Бородин, Мусоргски, Чајковски, Римски-Корсаков и Шостакович.
Закључујемо, да су руски уметници дали немерљив допринос у српској култури у свим њеним областима, и баш из тог разлога у нашој историји заузимају значајно и посебно место.
Од свог настанка, па све до почетка Другог светског рата, захваљујући руским уметницима, Београдска опера се рађала, стасавала и развијала у светлости једне естетике која је осветлила пут овој грани уметности и нашој престоници уздижући Београд високо у ранг са осталим европским метрополама тог доба.
Приредио: Душан Опачић
