Јован Јањић: Косовски завет је најузвишенији. У Косову и у Русији се показујемо као народ (интервју)

Са др Јованом Јањићем, нашим врсним културологом, стручњаком за верска питања, књижевником и новинарем, биографом Патријарха Павла, научним сарадником Института за политичке студије, о битним духовним одредницама Срба и Руса кроз векове и данас, разговарала је Диана Милошевић

Шта је суштина Kосовског завета? 

Мало је народа на свету који имају национални завет, а завет српског народа је наузвишенији, јер је он опредељење за царство небеско – то је опредељење за највише духовне вредности: истину, правду и љубав. Има ли шта више од тога? Нема.

Срби свој национални завет зову Kосовски завет јер је он изаткан у боју на Косову 1389, када се на конкретном примеру – бици на живот или смрт – показало српско опредељење за највише духовне вредности. Народ завет исказује кроз речи кнеза Лазара, који, према народној песми, уочи боја каже: «земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека». Он се не одриче земаљског царства, он се опредељује за небеско. Ако треба да бира земаљско или небеско, он бира нематеријално царство. Да не ужива у материјалном него у духовном благу. То говори Свети цар Лазар. Исто то опредељење делили су сви српски витезови и Лазареве велможе, а завет је био само показивање онога што је и до тада живело у српском народу, а што је ткано кроз векове. Завет је одраз српског духовног бића које је живело у амбијенту чије је основе поставио Свети Сава. Када се у Жичи после добијања аутокефалности, Сава обратио српском народу, захтевао је да следи највише вредности и реч Христову записану у Новом завету. Из тог амбијента су потекли кнез Лазар и косовски јунаци. 

Ни светосавски завет није аутохтон, сам за себе, него му је уточиште у Новом завету. Ако следимо тај национални завет – следимо реч Божју и тада смо у сагласју са Богом. Господ то и тражи од нас, да будемо сарадници Божји. Уколико поштујемо оно што је наше, на чему смо кроз векове опстајали и за шта смо се борили – тај национални завет, онда смо ми заиста сарадници Божји.  

Косово је мера? 

Мали српски народ се у једном историјском периоду уздигао до водећих народа у Европи. Од мале државе створио је царевину. То је било за време светородне лозе Немањића, која је трајала два века. У том времену стварања српске државе, од 12.века, српски народ има своју аутокефалну цркву, и гради своју будућност – државу царевину која излази на три мора. Није зато без разлога што српски владари дају велики значај Цркви православној, јер ту виде духовно утемељење и путоказе напретка своје државе и народа. Погледајте наше задужбине из тог времена. Властела српска их диже не да би себе истакли, него за душу. Од Стефана Немање, наши владари граде светиње да би тако показали везивање земаљских циљева за небеске циљеве. Државу своју тако везују за небо. Зато Стефан Немања подиже Студеницу и са сином подиже Хиландар. Зато даље граде и њихови наследници. Зато ти манастири и цркве до данас опстају. Тако су везали ову земљу и циљеве наше за небо. На жалост, многи нису свесни тога. Највише наших светиња и трагова такве наше прошлости се налази на Косову и Метохији. И зато непријатељи наши и руски и свеправославни желе да отму Косово – да га пониште и збришу трагове. Јер, тако ће убити један народ! Српски народ! Тако ће увелико убити и руски народ! И сваки који свој идентитет гради на вери православној. Зато је Косово мера сваког од нас. Кроз наш лични однос према Косову свако показује какав је човек, али се истовремено показујемо и какав смо народ. Ми се као народ показујемо у Косову. 

Кроз наш однос према рату у који је увучена Русија, ми показујемо себе – да ли смо на страни добра или на страни зла.  Ми смо привремени, наш живот је привремени, али после тога следи живот вечни који ће нам бити онакав какв смо заслужили. Сваки човек својим делом показује своју меру. Схватиће то наш човек ако спозна истинске духовне вредности, има дар од Бога да има снаге да следи оно што је највредније.

Шта је духовни суверенитет? 

Основа сваке суверености, па  и духовне, јесте слобода. Она је највећи дар који човек од Господа има. Патријарх Павле је рекао: „слобода је прво лице човека“. Од свих живих бића, човек се највише разликује по томе што само он има слободу. Њему је дато да буде господар свега живог на овом свету. Али, слобода подразумева и одговорност. Ако нема слободе, нема ни одговорности.

Да бисмо имали духовну сувереност, морамо бити слободни, али за ту слободу се бори!

Уколико смо духовно јаки и добро утемељени, знаћемо да се изборимо за слободу и да је чувамо. Имату духовну слободу – то пре свега подразумева да морамо имати знање које су највише вредности, да имамо спремности да се за њих боримо и да у томе истрајемо. 

Шта је одредило наш духовни лик? Кроз све наше вене теку векови прошлости и крв предака. Учили смо се на темељу онога што су нам даљи родитељи наши, а њима њихови. То знање које се преноси утицало је да будемо ово што смо. А основно знање је хришћанско учење и живот по вери. Од тога је изаткан наш национални идентитет. Зато није без разлога што многи покушавају да утичу на промену нашег кода, да нас пребаце на другу страну, избаце из вековног лежишта на коме стоји наше национално биће, а то је вера православна. На том хришћанском духу смо стасавали и на њему стојимо. 

Ако човека духовно преусмерите – добијате другог човека. Дух је тај који руководи човеком. Дух води тело, а руководимо се емоцијом то јест душом. Да бисмо били своји, морамо бити постојани у духу који нам је дат животом нашим – то је дух истине, то је Божји дух. 

Материјална смо бића јер живимо на земљи и можемо бити жртва неких других земаљских духова и зато је потребна духовна будност. Многи покушавају да смуте нашег човека и народ да бисмо почели да следимо другу идеологију и лажне вредности – да би тако постали оружје у туђим рукама. 

Кад тако поставимо ствари – а тако и јесте – онда видимо колико је важно да имамо јаке институције, које брину о духовном бићу човека и народа. 

Носилац духовног идентитета код српског и руског народа јесте Црква православна. Отуда толики напади на светском нивоу да се разори православље. Православље је сметња онима који намећу сатанске вредности, а Православље је баријера која штити човека и овај поредак. 

Важне су и друге институције које уче човека и држе га духовно будним, јачају његово духовно биће и доприносе очувању његовог националног идентитета. 

Дакле, слободан човек је само онај који држи до свог духовног бића и само се он може одупрети насртајима.

Српско –руско братство уједињује Србе. Како видите тај феномен? 

Ми нисмо браћа! Ми смо једно! Један народ са два имена. Један народ једне душе. Наша душа је иста, а наше порекло исто – словенско. Држимо до истих духовних вредности. Историјске прилике су утицале да живимо на различитим крајевима света и имамо друго име, али људи који знају своју прошлост и разумеју суштину овог света, знају да смо ми једно. 

У тешким приликама се показало да смо исти народ. Немамо никога ближег него једни друге. Има и других блиских народа словенског порекла, али нико боље Русе не разуме од Срба, јер смо исти пут пролазили. 

Често пута, они који би да ударе на Русе, прво ударе на Србе. Ми смо ти који су увек прве ударце примали. Русија је видела шта ће чинити њима. Русија је Србији помагала када је Србима било тешко – коме смо могли да тражимо заштиту после петовековног немања државе него Русима? 

И ми смо били од помоћи Русима, углавном у духовном погледу. Наши владари су помагали руске манастире када су били у каквим невољама и немаштини. Знали су да се у тим манастирима чува духовна ватра која ће грејати и Србе и Русе. Узмимо само за пример Крмчију Светог Саве која је била званична књига и Руса и Срба и Бугара.

За шта се данас обраћамо Русији

Мало-мало, па наступе тешке прилике. Отимају нам комад по комад земље. Уништавају наше духовно биће. Једина адреса од које можемо да затражимо помоћ је Русија. Наш вапај одјекује руским пространством. Потребни смо једни другима. Господ каже – чувај се стадо моје мало. Зато ваља чувати сваког човека кроз кога се чује глас неба и који је у стању да призове помоћ неба. 

Српско-руско братство дели вредности које као цивилизација можемо да понудимо као одговор на питања света, а не само наше билатерале…

Свет опстаје на истинским вредностима, а оне се негују под окриљем наших православних цркава. А не трулеж која нам долази са запада. На западу је смрт, на истоку живот. Те вредности негује руски и српски народ. А не то да нема родитеља! Какав живот се рађа из геј бракова? Гледано кроз време, то није живот него изумирање. Много шта друго што долази са запада је гашење и изобличење човека. То је тег који овај свет вуче у пропаст, а одржава га исток са својим вредностима истине, правде и љубави.