Подсећања: Претеча космонаутике, народовољац Кибалчич био је српског порекла

Да су власти царске Русије знале да је њихов затвореник, иначе саучесник у убиству цара Александра II Романова, један од највећих математичких умова у историји човечанства можда би га и сачували у животу бар још извесно време. Нису ни слутили, а ни веровали иако их је млади затвореник молио за месец  дана живота како би завршио своја научна истраживања. У казамату Петропавловске тврђаве маштао је о лету на звезде, очекујући смртну казну. У својој ћелији стварао је теорију ракетне-динамике али његови радови нису интересовали царске чиновнике. Молба није услишена. Млади човек који је за свог кратког живота, живео испред свог времена погубљен је у Санкт Петербургу те 1881.године. Његови пројекти, нацрти, белешке, су склоњени и држани у најстрожој тајности све до окончања Октобарске револуције.

Тај младић звао се Николај Иванович Кибалчич. Рођен је 19.октобра 1853.године у граду Коропи, Черногорска област, данашња Украјина. Од оца свештеника и мајке домаћице. Пореклом је од старих Требјешана из Никшића.

Након успешног завршетка средње школе, уписао је Институт железичког саобраћаја у Санкт Петербургу који је похађао у периоду 1871-1873.године, потом прелази на Медицинско-хируршку академију 1873-1875.године. Као студент, повезује се са тада илегалним револуционарним круговима, да би октобра 1875.године био ухапшен због поседовања револуционарне литературе и пропагандног материјала. Из затвора је пуштен тек 1878.године. Убрзо постаје члан организације „Слобода или смрт“  радикално-милитантне фракције покрета „Народна Воља“ познатији као „народновољци“ .

Вођа умереног крила „Народне воље“, Георгиј Валентинович Плеханов (1856-1918) изгубио је тоталну контролу над радикалном фракцијом под вођством студента  Андреја Жељабова ( иначе главним организатором атентата на цара Александра II.), која се залагала за оружани обрачун са царским властима у виду организовања терористичких акција, саботажа и ликвидација.

Без обзира на војничку необученост „народновољци” су били прва организована терористичка група на просторима царске Русије. Многе тадашње организације у Русији се нису слагале са реформским курсeм цара Александра II, док је „Народна Воља” представљала најљућег опонента властима, чији ће руководећи комитет донети најрадикалнију одлуку у свом дотадашњем деловању, а то је ликвидација Цара. Самим тим са терена  политике „народновољци” су загазили у класичан тероризам.

Млади Кибалчич се одмах придружио терористичкој групи. Интересантно је и то да је радикалну фракцију и њене методе борбе и деловања подржао и старији брат Владимира Иљича Лењина, Александар Уљанов. Група је била малобројна. Уз вођу Андреја Жељабова чинили су је Софија Перовскаја, Вера Фигнер, Ана Јакимова, Григори Исаев, Николи Саблин, Тимофеј Михаилов, Николај Русаков, Татјана Лебедева, Михаил Фроленко, затим Пољаци Александар Квиатковски , Игнациј Хрињевицки, јеврејка Гесја Гелфман и млади Кибалчич.

Талас младалачког идеализма али и авантуризма, повео је Николаја на пут без повратка. Урођени таленат и свој ентузијазам подредио је свирепом плану ликвидације цара Александра. Приликом самог уласка у организацију „народновољаца” заклео се у живот  да ће свим својим бићем радити у интересу групе. Убрзо је добио и своју улогу и место у организацији. Био је задужен за ручну производњу експозивних  средстава . Експлозивне направе и ручне бомбе које је лично креирао, склапао и правио, тестирао је по парковима на ободу Санкт Петербурга,на пољанама и импровизованим полигонима далеко од очију јавности.

Сви тестови експлозивних направа које је Кибалчич ручно произвео, давали су изненађујуће добре резултате. У кратком временском периоду Кибалчич је наоружао своје „другове” који су били спремни за акцију.

ПРИПРЕМА, ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРВИ НЕУСПЕШНИ ПОКУШАЈИ АТЕНТАТА

Врхушка терористичке групе донела је одлуку и издала налог да Кибалчич, Исаев и Јакимова буду одговорни за комплетну припрему експлозивних направа и бомби које су неопходне за ликвидацију Цара. Међутим, на самом почетку догодио се велики пех. Неспретношћу Григорија Исаева приликом склапања бомбе дошло је до експлозије где му је тешко повређена десна рука. Јакимова га је одвела до болнице, не само како би свом саборцу помогла, већ и да пази на њега да пред болничким особљем не каже истину од чега му је страдала рука. Конспиративна делатност групе није откривена, док је Исаев отпуштен из болнице након ампутације три прста са десне шаке. Због повреде и неспособности, није учествовао у даљем раду и активностима . Остали су само Кибалчич и Јакимова.

У новембру 1879.године, синдикалиста и члан Северног савеза радника Русије, Стефан Халтурин добија посао у столарској радионици зимског дворца у коме је цар Александар II живео. Као симпатизер Народне Воље био је у сталном контакту са завереницима, и убрзо након добијања посла у дворцу започиње активности у њиховој служби као инсајдер. Два месеца је радио савесно и вредно, тако да је од царских службеника био окарактерисан као добар радник, и самим тим није привлачио сумњу на себе и своје праве конспиративне намере. Убрзо је упознао цео дворац уздуж и попреко, од подрума и подземних пролаза до самих кровова. Крајем јануара 1880.године, Јакимова и Кибалчич га снабдевају великом количином динамита, који је Халтурин сакрио испод свог кревета у спаваоници особља који су службовали на двору. У дослуху са самим језгром „народновољаца”,чекао је и бирао најповољнији моменат за ликвидацију владара Русије. Убрзо је и дошао дан 17.фебруар 1880.године, када је Стефан Халтурин поставио експозивну направу у подруму зграде тачно испод централне трпезарије за обедовање.

Експозив је активиран око 18.30 часова како су завереници рачунали да ће цар у то време вечерати. Међутим царев гост принц Александар од Батенбурга, је каснио на заказану вечеру, која је одложена за касније, тако да је током велике експлозије трпезарија била празна. Цар је остао неповређен, али је ипак исход терористичке акције оставио веома крвав резултат. Осморо људи је погинуло, а педесетак теже повређено. Жртве су били дворско особље и службеници царске канцеларије. Халтурин је успео да умакне, пребегавши у Москву, где ће након неког времена бити ухапшен, осуђен на смрт и обешен марта месеца 1882.године.

„Народновољци” незадовољни неуспешном акцијом не губе време. Одмах су кренули са новим планом акције.

Тек након годину дана од неуспешног атентата у Зимском дворцу, „народновољци“ откривају да цар сваке недеље пролази кроз улицу Малаја Садоваја са својом пратњом. По оценама Жељабова та улица је била идеална за организовање напада. Гесја Гелфман је становала у изнајмљеној соби у непосредној близини, у улици Телезнаја, где су се одмах пребацили чланови групе и скромну собу претворили у свој Главни штаб, док је у стану Вере Фингер била стационирана радионица за ручну производњу бомби и експлозивног наоружања.

Николај Кибалчич је предложио да направи бомбу на бази нитро-глицерина, али га је Жељабов спречио у томе, под изговором да је то нереално решење.

Након дугих анализа, завереници су сковали план у коме би царска кочија била гађана ручним бомбама са кровова зграда и хаустора. У случају неуспеха један од завереника би морао да приђе цару са ручном бомбом и пиштољем и да изврши ликвидацију из непосредне близине. Та улога је запала Пољаку Игнацију Хрињевицком. Наравно, подразумевало се и то, да би у том случају такав подухват био самоубилачки чин. Задатак Николаја Кибалчича је био да неопходно оружје за акцију направи у што краћем могућем року.

Усред завршних припрема атентата, „народновољци“ примају први али снажан ударац од стране државе. Тајна полиција „Охрана“ је сазнала за планове ликвидације цара и 28.фебруара, 1881.године, у својој акцији успева да ухапси лидера завереничке организације Андреја Жељебова. Током ислеђивања и полицијске тортуре Жељабов се држао храбро одбијајући да ода своје саборце и планове организације. У изјави Жељабова датој у полицији званично стоји: „Никада и нико неће успети да сачува живот цару Александру“!

У наставку акције хапшења, у руке „Охране“ пада и Пољак Александар Квиатковски, али током истраге ни од њега није извучена ниједна значајна информација која би битно утицала на спашавање живота цара Русије.

ЦАР ЈЕ МОРАО ДА УМРЕ

Није прошао ни дан након хапшења вође завереника Андреја Жељабова, водећу улогу у организацији и реализацији атентата преузима темпераментна Софија Перовскаја, која не оклева ни трен у даљем спровођењу плана. Била је свесна да немају пуно времена, и да акцију напада на цара морају што пре да изведу. Охрана им је била за петама, унутар државног апарата било је опште вандредно стање. Још од масакра у Зимском дворцу, хиљаде полицајаца, агената, доушника је било мобилисано у потери за завереницима. У складу са ситуацијом „народновиљци“ доносе одлуку да се напад изведе 13.марта 1881.године. План је био разрађен, и свако је био распоређен на својој позицији, али и поред тога брига и страх су завладали унутар организације. Разлог је био једноставан, времена нема, а теоретски је могуће да cар промени маршуту кретања, током своје недељне вожње. Перовскаја је издала наређење бомбашима да се распореде широм Канала Екатарински, док је Кибалчич поред бомби направио и нагазне мине које је вешто поставио укопавши их у улици Малаја Садоваја. Нагазне мине је Кибалчич самоиницијативно направио у случају да бомбаши буду непрецизни. Марија Јакимова била је задужена да кроз прозор своје собе надгледа и чим примети царску колону пошаље сигнал Михајлу Флоренку који је био надлежан за команду бомбашима.

Цар Александар II је као по обичају те недеље ишао својом уобичајном маршутом. Пратњу и обезбеђење чинили су десетина добро наоружаних козака на коњима и мања група агената у цивилу иза њих.

Када се мета приближила месту планираног атентата, и Јакимова дала сигнал Флоренку, одмах су бачене прве бомбе на колону из руку Николаја Русакова и Тимофеја Михаилова. Бомбе ипак нису погодиле главну мету већ усмртиле неколико козака из пратње, цар је тог тренутка остао неповређен, међутим направио је и грешку, кобну по себе, наредио је да се  заустави кочија, и изашао из ње да види шта се дешава и ко му је од људи настрадао, док му је након пар тренутака пришао завереник Игнациј Хрињевицки који је бацио бомбу из непосредне близине право на њега усмртивши га на лицу места. Од велике експлозије подлегао је повредама и сам Хрињевицки.

Сем Хрињевицког, „народновољци“ нису имали људске губитке, након атентата, повукли су се са места злочина.

Вече након убиства Цара, Централни комитет „Народне Воље“ шаље отворено писмо у јавност где преузимају одговорност за ликвидацију владара Русије и у коме се се изражава спремност на преговоре са државом, али су послати и ултиматуми.

 

КОНАЧНИ ОБРАЧУН

 

Кратко и јасно : „ Једина алтернатива и начин наше политичке борбе је револуција и предаја власти народу! Као грађани ове земље и људи од части ми тражимо: 

  1. Општа амнестија за све политичке затворенике. 
  2. Сазивање велике скупштине свих народних представника која ће донети одлуку о општој амнестији.“ 

Након објављеног писма „Народновољаца“ у јавности, стизале су им поруке подршке свих радикалних левичара Европе, међу којима је као појединац био најпознатији лично Карл Маркс.

Држава је ћутала, али у потаји и радила свој посао. Затишје и ћутање државе „Народновољце“ је држало у неизвесности и паници. Разлог за страх је била чињеница да је „Народна воља“ тих година била немасовна организација. Као мали Покрет у зачетку, одрекавши се парламентарне борбе, и избором радикално-милитантног пута шансе су сведене на минимум по питању даљег развоја и прерастања у озбиљан политички фактор са стабилним упориштем у народу . Георгиј Валентинович Плеханов оснивач и лидер Народне воље је то препознао и јавно се оградио од фракције унутар своје организације која је кренула путем тероризма. Да је ликвидација на цара мегаломански потез и превелики залогај за „Народновољце“ доказује и след догађаја.

Николај Русаков један од атентатора ухапшен је први. Акција хапшења Русакова како сведочи тадашња штампа, изгледала је идентично данашњим сценама акционог филма. Током ислеђивања Русаков је био подвргнут најстрашнијој тортури од стране агената „Охране“, коју није могао да издржи и под тим притиском одао је све своје саборце, и дао све информације везане за атентат.

Већ следећег дана у руке полиције пада Гесја Гелфман, док неколико сати касније Николај Саблин опкољен јаким полицијским снагама, извршава самоубиство, не дозволивши да га живог ухвате. Исте ноћи у замку полиције упада Тимофеј Михаилов, који бива ухапшен. Хиљаде козака је патролирало тих дана по Санкт Петербургу, сви путеви и излази из града били су блокирани. Преосталим завереницима на слободи шансе за бекство из града биле су минималне. Коначно издат је и налог за хапшење Софије Перовскаје, затим и потерница је оглашена у јавности на којој су се нашла имена свих учесника атентата на цара Александра II. Након објаве потернице Софија Перовскаја одбија предлог њеног телохранитеља Тиркова, да покуша да се извуче и побегне из града алтернативним путевима где је било мање стациониране полиције и козака. Побеснела је када је 3.марта у новинама прочитала да је вођа Андреј Жељабов оптужен као главни организатор атентата и да ће бити осуђен на смрт вешањем. Уместо да покуша бекство из града под опсадом, одмах је кренула са организовањем плана за ослобођење затворених другова. Да је то немогућа мисија и погрешна процена Перовскаје, доказује и њено хапшење 23. марта, на сред улице Невски у Санкт Петербургу.

Месец дана касније ухапшена је преостала група завереника, Николај Кибалчич, Исаев и Михаил Флоренко. Два преостала учесника атентата Вера Фигнер и Ана Јакимова успевају да побегну из града и остану на слободи. Уследили су мучни и последњи дани живота за заточене заверенике, али један међу њима није трошио ни секунд свог преосталог времена, држећи се храбро пред иследницима, веран својој идеологији, нашао је времена и инспирацију у том паклу, да будан сања лет на звезде.

 

САН О ЛЕТУ НА ЗВЕЗДЕ

 

По сведочењу  иследника, на њихово изненађење, али и запрепашћење, млади Кибалчич се током истраге понашао као да је физички само присутан, а у мислима је био ко зна где. Његове мисли су биле окупиране тотално другим стварима, калкулацијама и прорачунима, не марећи за судски процес и реално стање у коме се налазио. Разрађивао је теорију коришћења ракетног погона летом кроз атмосферу. Скицирао је, дајући опис полетања ракете са људском посадом, коју покреће мотор са горивом.

Написао је и следеће: „Док у затвору, неколико дана пред своју смрт, пишем овај пројекат, верујем у реалност моје идеје, и та вера ме одржава, обзиром да се налазим у веома тешком стању, али ако се моја идеја испостави као исправна и реална, бићу задовољан чињеницом да сам направио велику услугу за моју родну земљу и за цело човечанство…“

У својим списима поставља и питања, давајући и одговор: „Какве силе се односе на аеронаутику? Верујем такве силе, које покреће полако горећи експлозив“. Кибалчич је скицирао шупљи метални цилиндар са рупом на дну и додао: „ Ако се цилиндар суочава са горњим затвореним крајем, а затим под одређеним притиском издува, онда цилиндар треба да скинем. Мислим да је у пракси такав задатак остварив и може се постићи са модерном технологијом“, описујући своју скицирану летелицу.

Судски процес против окривљених, Жељабова, Перовскаје, Кибалчича, Русакова, Хелман и Михаилова, почео је одмах,  25.марта 1881.године. Тужилац Муравиев на основу прикупљених доказа и признања оптужених, терети „Народновољце“ за тежак злочин против државе и убиство Цара Александра II. Сам процес је праћен са великом пажњом тадашње штампе и јавности, што у Русији, тако и у Европи.

Карл Маркс је пратио суђење са великим интересовањем, што доказује и његово писмо упућено његовој ћерци Џени Логнет: „Да ли си пратила процес против атентатора из Санкт Петерсбурга? Они су челични људи, чврсти, једноставни и храбри. Својом галамом и агресивним наступом током суђења, као да покушавају да науче целу успавану Европу, да се пробуди, и да радикалним методама и борбом дођу до слободе“, наводи импресионирани Маркс.

Само пар дана пре погубљења 31.03.1881.године, Николај Кибалчич пише званично писмо министру унутрашњих дела, у виду молбе да му се дозволи излагање свог пројекта пред државном комисијом, или бар да му се пошаље писмени одговор експертске комисије. Молио је само да му се одложи казна до завршетка комплетног пројекта. Нажалост његови радови нису интересовали ограничене царске чиновнике.

Тог кобног јутра, 03.04.1881.године, оптужени „Народновољци“ добијају свој последњи чај, и облаче их у црна погубљеничка одела. Око врата су им закачене плочице са натписом „убице цара“.

Вешала су била спремна, на Тргу Семеновски, место где је било заказано јавно погубљење пред окупљеним народом. Тадашња штампа преноси да је Трг био обезбеђен са близу дванаест хиљада полицајаца, козака и чувара. Пред само ступање на вешала где ће бити погубљени, Перовскајој и Жељабову је дозвољено да размене последњих пар речи и проведу у загрљају. Пољубили су се последњи пут, док је то учинио и Кибалчич пољубивши Перовскају и поздрављајући се последњи пут са својим друговима и саборцима. Тихо и достојанствено су „Народновољци“ отишли у смрт.

Скоро годину дана након погубљења, 26.марта 1882.године, генерал полиције Комаров, послао је извештај државне полиције у коме се наводи одобрење да се представи Кибалчичев пројекат, али је било касно. Пројекат бива запечаћен и нетакнут све до 1917.године и до доласка бољшевика на власт.

Тек од 1918.године, Кибалчичеви нацрти летелице са људском посадом се појављују у стручној литератури астронаутике, који су дали реалну и довољну основу за даља истраживања. О реалности Кибалчичеве теорије и пројекта сложио се и Константин Едуардович Циолковски, теоретичар модерне космонаутике, који је инспирацију за међупланетарне проблеме и путовања налазио у визионарској литератури, међу којима је била и Кибалчичева теорија.

Киблачичева теорија о лету на звезде појављује се и у делима совјетске научно-фантастике, док је опште познато да су сви највећи совјетски писци тог жанра у периоду 1917. до 1965. били еминентни научници, академици, инжењери, професори универзитета и конструктори ракета и сателита.

Совјетски Комитет за астронаутику је активно пратио све научне замисли и претпоставке научника који су оправдавали реалност Кибалчичеве теорије и усклађивали је са развојем технологије, да би ракетна индустрија СССР-а доживела свој врхунац 12.априла 1961.године, првим летом у свемир, летелицом „Васток 1“, којом је управљао тадашњи капетан совјетске авијације Јуриј Гагарин.

Кибалчич је своју теорију разрађивао свега неколико дана, пред своју смрт. Његова теорија и нацрт су кроз новију историју остали под сенком његовог имена, нажалост из политичких разлога и његове припадности „Народној Вољи“.

Остао је пионир ракетне индустрије али и пионир у тероризму, јер је припадао првој организованој групи која се залагала за радикални вид  борбе – првој у тадашњој Русији али и Европи.

 

Приредио: Душан Опачић