„…Па и цело српство
Што душмани киње
Шчербину ће свога
Навек да спомиње…”
(„Песма преминулог борца славнога Шчербина”, Марко Ракин, 1903. година)
Данас, 23. фебруара, обележили смо 185 година од успостављања дипломатских односа наших двеју држава. Ово је незнатан период у погледу веза између наших народа, али изузетно значајан за историју савремене српске државности. Вечна магија случајних датума подсећа нас да у нашој заједничкој историји није ништа случајно. Дан руског дипломате је 10. фебруара,
Дан државности Србије је 15. фебруара, затим 17. фебруара је годишњица једностраног проглашења независности Косова и Метохије, а 23. фебруара је годишњица наших дипломатских односа.
Не знам ни за једну другу земљу на свету у чијим међудржавним односима би фактор личности одиграо такву улогу, као што је то у односима са Србијом. Огроман је број руских дипломата који одлично познају и воле земље у којима су имали прилику да раде. Познате су нашле дипломате којe су живот дале приликом вршења своје службене дужности. Али само историја дипломатских односа са Србијом зна за примере свесног самопожртвовања.
И овде се поново враћамо на магију датума. Често чујемо да је март, у новијој српској историји, судбоносни месец. И заиста је тако: 27. март 1941, 24. март 1999, 12. март 2003, 17. март 2004…
Сматрам да не постоји Србин коме бисмо морали објаснити значење ових датума. Дан страшног мартовског погрома на Косову и Метохији, чија се 19. годишњица ближи, враћа нас на још једну, већ махом заборављену, мартовску трагедију, непосредно везану за јубилеј који данас обележавамо.
Руски конзул у Косовској Митровици Григориј Степанович Шчербина је 17. марта 1903. године у хитном телеграму упућеном посланству Руске Империје у Истанбулу известио о планулом и нагло нарастајућем антисрпском насиљу и притиску од стране Албанаца, чији је циљ, по речима конзула, био да „униште словенски елемент и искорене га из родних крајева”. Ово је била последња депеша руског дипломате.
Следећег дана, 18. марта, смртно је рањен хицем у леђа. Упуцао га је Албанац у униформи турског унтер-официра.
„Шчербина је, као и увек, ишао у пратњи своје оружане страже. Путем је сретао војнике који су ишли из касарне у град и назад. Постројавали су се и салутирали конзулу оружјем. Конзул би прислонио руку на качкет и клањао се. Исто тако је наишао и каплар Ибрахим Халит, који је већ три године служио војску. Ишао је из касарне. Ибрахим се постројио и салутирао пушком. Шчербина је, мислећи да је хтео, као и други, да ода почаст, прислонио руку на качкет и мирно прошао поред. Ибрахим је брзо спустио пушку и пуцао. Све се одиграло у делићу секунде. Конзул је рањен у леђа. Метак је ушао у близини десног позлаћеног дугмета његовог мундира, а изашао у близини левог. Шчербина је направио још два корака; онда су му колена заклецала и он је пао… ’Убили су ме!’, рекао је.”
Ово је цитат из текста дописника „Руског весника” И. Повољног, који је био сведок тог догађаја.
Цела верзија детаљне приче руског новинара о последњим данима живота руског конзула у Косовској Митровици ће убрзо да изађе из штампе, те ће бити представљена у марту поводом 120. годишњице атентата на Григорија Шчербину. Укратко: турске власти косовског вилајета су знале за припрему убиства руског конзула много пре него што је Григориј Шчербина уопште ступио на ту дужност. Од тренутка када је именован, Турци су предузели озбиљне кораке да би се обезбедила безбедност дипломате. За ову опасност је одлично знао и лично Григориј Шчербина. Ипак, од првог дана свог боравка у Косовској Митровици, Шчербина је улагао све могуће напоре да би спасао Србе од нарастајућег таласа насиља од стране Албанаца. Зграда руског конзулата је постала поуздано уточиште за оближње српске породице. Дана 16. марта Албанци су напали Вучитрн. У недостатку средстава за одбрану места, турске власти су биле принуђене да га фактички препусте на милост и немилост разјарене масе. Тог дана је предузет неуспешан покушај напада на Приштину. Дана 17. марта дошао је ред на Косовску Митровицу. Један од главних захтева наоружаних Албанаца, који су претили јуришем, било је прогонство руског конзула из Митровице.
Овог пута су Турци били припремљени и тако спречили први напад. Уместо да привремено напусти град или да се макар прикрије заједно са Србима у просторијама конзулата, Шчербина се заједно са турским војницима спремао да спречи следећи напад.
Убица му је пуцао у леђа када је ишао на турске позиције у одбрану града. Нападач је почео да бежи, али је био ухваћен. Турске власти су намеравале да га обесе, али је руски император инсистирао на помиловању у нади да ће овај гест омогућити да се избегне даља ескалација крвопролића… После само пола године и следећи руски конзул Александар Ростковски је погинуо од руке убице у Битољу, у данашњој Северној Македонији.
Анализирајући ове догађаје у Русији су писали да су „оба наша конзула, Шчербина и Ростковски, својим животима платили како вршење дужности руског држављанина, тако и своју припадност групи угњетаваних хришћана”.
Но, да се вратимо на Шчербину! Његово убиство траје и после његове смрти. Наредних сто година његове убице су убијале и сећање на њега. Процените сами:
Године 1928. на месту атентата руског конзула у јужном делу Косовске Митровице српске власти су подигле споменик дипломати. Једну од страна пирамиде је украшавала бронзана спомен-плоча са његовим портретом и именом. Одмах после Другог светског рата споменик је пренет у двориште музеја, очигледно за случај да неком боде очи. Почетком деведесетих су га поставили испред зграде општине и чак оградили кованом оградом. Ипак, настанком албанских немира, споменик коначно бива уништен. Срби су тада успели да спасу спомен-плочу, коју су као светињу чували у Цркви Светог Саве. Године 2001. је срушена зграда бившег руског конзулата. Тамо је сада тржни центар. А у марту 2004, током погрома, тачно на 101. годишњицу атентата спаљен је и опљачкан храм. Ето, свако има своју магију датума!
Данас, после 120 година, пролазећи маленом улицом у престоници са називом чудним српском уху – Шчербинова – тешко да се ико од старих Београђана пита зашто се она тако необично зове. Београђани су навикли да се улицама често мењају називи. Не чуди их ни да у Београду постоји Београдска улица. Ко би се сад сетио да се некада називала Кидричева, а пре тога чак Хартвигова (по руском посланику у Краљевини Србији, преминулом 1914. године на степеништу тамошњег аустроугарског посланства, покушавајући да спречи настанак будућег Великог рата)… Ипак, постоје и они називи који не заслужују да остану само пука поштанска адреса на карти прелепог града. Жив доказ да још није све баш тако је свеже цвеће које сваке године видимо далеко од Београда на постаменту споменика Григорију Шчербини, који су Срби 2007. године подигли са друге стране Ибра, у самом центру српске Косовске Митровице.
[ПОЛИТИКА]
