Тито је водио велику игру за Черчила, наслањајући се на интересе Британије. Југославија је била озбиљан играч, али је постојала само док је била потребна Западу, а Срби су остали подељени народ
Актуелни сукоб нису само ратна дејства у Украјини, то је судар два погледа на свет. Запад, а пре свега англосаксонски фактор, насилно нам намећу филозофију „краја историје”, желе тријумф постмодернизма, антихришћанског тумачења Бога и отворено о томе говоре, истиче у разговору за „Политику” руска историчарка и инострани члан Српске академије наука и уметности др Наталија Нарочницка. Ова утицајна представница интелектуалне елите у својој земљи, али присутна и у многим европским и западним круговима, која је у Београду управо одржала приступну беседу у САНУ, истиче да је на делу конфликт егзистенцијалног карактера и подсећа да је Русија отворено рекла да ће да штити хришћанске вредности.
– Она је сада привлачна алтернатива, јер ми не тежимо средњем веку, идемо напред са свим тим материјалним погодностима. Чак и европски конзервативци гледају ка Русији и шаљу подршку, али морају да ћуте, осим на интернету. Реч је о тоталитарном притиску на било какво друго мишљење, што је чак горе од моје младости у Совјетском Савезу – одговара Наталија Нарочницка, председница Фонда за историјску перспективу из Москве и некадашња директорка Европског института за демократију и сарадњу у Паризу, на питање каква је будућност Европе и света у актуелном глобалном сукобу.
Подсећа и да је један од америчких сенатора „отворено рекао да Русију треба уништити, колико год то коштало САД, зато што она штити православне вредности ”. „Зато су им и Завет кнеза Лазара, и то што пише Достојевски, идеали руске књижевности, тургењевске девојке, Наташа Ростова и тако даље – неприхватљиви. И када својим колегама на Западу говорим о томе шта је Западну Европу створило тако великом, кажем да је то велика европска култура. Њу су сломили ’гендери’, а створили ти за које су вера, љубав, отаџбина, породица били изнад вишега живота. Ми сада желимо да очувамо велику европску традицију, зато што је она наша, заједничка. Мене разумеју конзервативци на Западу, што изазива ужасан бес постмодерниста”, истиче Наталија Нарочницка.
Док се приближава зима и одмиче сукоб у Украјини, Европа осећа економске и енергетске последице санкција. С друге стране, постоје гласови који тврде да ће они пребродити кризу. Има ли заиста Европа одговор на ове проблеме ако остане у лошим односима са Русијом?
Садашња ситуација је избор бриселске елите, а не наш. Ми смо као одговор увели контрасанкције. Они према нама имају неки чудан однос, који практично траје већ 300 година, као да је Русија колос на стакленим ногама. Показало се да заправо није тако, и да ће Европа више страдати од такве политике. У Русији су топле, па и вруће просторије, радње су потпуно снабдевене, цела таблица Мендељејева постоји код нас, имамо квалификовано становништво, огромне површине обрадиве земље, чисту воду… Чак и да се оградимо Кинеским зидом, биће свакако горе, али ће ипак бити свега. Док се Европа, а нарочито Немачка са својим великим индустријским чудом ослањала на јефтине енергетске ресурсе Русије. При томе је трошила само једну трећину, док је остатак продавала другима. Сада сви експерти, и у Америци, говоре да је ово крај Немачке као индустријске радионице Европе.
Ипак, ни они још нису потрошили богатство?
Наравно, Запад је богат, он има залихе, довољно ресурса, али сви експерти кажу да Европа неповратно губи своју улогу као конкурент Америци. Указују да пре свега Лондон, али и САД сањају да понизе ЕУ, док Британија на источном правцу гради коридор од Балтика и Пољске, према Средоземном мору, нешто попут санитарног кордона. Али без Србије то није могуће довршити, није њу могуће прескочити. Сви походи на Русију, попут Наполеоновог и Хитлеровог, ишли су преко Балкана. А где је сада Наполеон, где је Хитлер? Убеђена сам да ће се поново десити мај 1945. и нова Јалта.
Претходних дана у медијима на српском језику цитирана је ваша изјава у којој оспоравате да ће Запад, ако је већ успео да опљачка Русију, бити учтив према Србији?
Запад није уништио Русију, нити то може, али ју је обмануо, издао је све споразуме. Као разбојници и лопови покрали су нашу имовину. Све западне вредности, којим су привлачили друге делове света, сада су сами порушили. Уништили су поштовање према Западу које је имао руски народ. Ако су се тако понели према Русији са таквим наоружањем и ресурсима, шта онда остаје за мале народе. Тераће их да издају своје националне интересе, а неће им испунити ниједно обећање. А Србија и Балкан су свакако стратешки регион, као што је било и крајем 19. века. Око Балкана и распада Османског царства кретао се низ проблема европске политике тог времена. Зато Запад жели да фрагментира и Словене, и да их једне по једне увуче у своје структуре.
На који начин српско руководство и народ могу да избегну или ублаже штетан исход?
Свакако je посебно уочљиво да Запад неће прихватити уједињење Срба у јединствену српску државу. Такав однос су имале и Аустрија, Француска, Британија, пре 150 година, уочи Првог светског рата, па после Версајског уговора, као и после 1945. године. Понављам да је Тито водио велику игру у интересу Черчила, своју игру, али наслањајући се на интересе Британије. Југославија је била озбиљан играч, али је постојала само док је била потребна Западу. А Срби су остали подељени народ. Зато је тешко одговорити како избећи штетан исход, јер судбина је наменила српском народу да се нађе на месту сукоба великих интереса. И овде је заиста тешко имати независну спољну политику. Као што сам рекла, од Запада треба очекивати само обману. Они хоће да дате Косово и Метохију, траже да раскинете односе с Русијом, Олаф Шолц управо помиње да ће повећати економску помоћ за тако нешто. Заправо поручују да учините још једну штету према Русији, па да ће заузврат нешто дати, а главно је да ништа неће дати. Било би нетактично од мене да судим, ми ценимо позицију Србије и уважавамо. Она јесте веома тешка, али Србија се држи. Треба веровати у руску победу и она ће доћи. Ми ћемо се заједно са Србијом борити за праведнији свет у којем свако може да очува своје достојанство.
По многим оценама утицај САД је и даље снажан, каква ће бити њихова улога у даљем глобалном сукобу?
Без обзира на то што постоји много анегдота о старом Бајдену, ја ипак сматрам да у Америци рационалнији људи доносе трезвеније одлуке од колективне Грете Турнберг у Европи. Могућност САД није само оружје, већ и мисија долара, кључне валуте у светском формирању цена. Америка практично покушава да спроведе неке нове валутне конфигурације и зато притиска Кину. Али САД разумеју само силу, то је пуританска протестантска етика, није православна. Ми можемо да кажемо да смо се договорили и да нећемо више да се сукобљавамо, а Американци тумаче било какав компромис као слабост. Сматрам да је због тога јасно да само наша земља може да натера САД да размисле о новим конфигурацијама којима се тражи модус вивенди, aли потребно је да уложимо још снаге. Због свега, дужни смо да победимо и да схватимо да Америка мора да надокнади све губитке. У борби смо и за спас руског света, али поновићу да то није наш избор, ми смо хтели да сарађујемо, да заједно радимо. Они то неће.
Каква је у таквим околностима улога Русије?
Русија је свагда била и остаје препрека за глобално управљање и супротставила се свакоме ко је покушао да буде господар света. Зашто је Наполеон почео сукоб, кад му то није било потребно, а затим и Хитлер. Још је Гебелс записао да они не могу на Истоку трпети тако огромну државу. Ја сам радила у Америци седам и по година, живела у њиховој кући и знам да је амерички народ добродушан, радан, отворен, честит, али у незнању. У истраживању о томе да ли знају где је Авганистан, 70 одсто испитаних је мислило да је он на јужним границама САД. И сада, ако виде да се влада толико узбуђује због Руса, мисле да су ту негде, у близини. Никада нису слушали Ђузепа Вердија или сазнали нешто о Леонарду да Винчију, али на изборима могу да се без докумената потписују као Да Винчи, Верди или Росини. И биће уписани тако.
Када је реч о другим деловима света, како бисте оценили утицај преосталих земаља Брикса, али и уопште латиноамеричког, афричког и азијског континента?
Не заваравам се да он може бити пресудан, али је чињеница да тај утицај расте. Погледајте како су за време, може се рећи егзистенцијалног рата са Русијом, Саудијска Арабија или Катар одбацили предлог САД. Усудили су се. То показује да већ почиње неки нови баланс сила. Американци су покушали да поново окупе латиноамеричке земље, које сматрају својом сфером утицаја. Mноги им нису дошли на састанак, није било никакве заједничке резолуције. Један од латиноамеричких лидера је чак рекао да они уопште не верују у легитимност последњих избора у САД. Такву смелост није било могуће очекивати пре 30 или 40 година. Кина је свакако једна велика држава, мада још нема ту нуклеарну моћ. Јасно је да је Америка још снажна и биће дуго, али врхунац њене снаге је већ иза нас. Слабиће постепено, али ће свакако бити задржан део те силе и она ће бити једна од… Сада криве Русију и Кину, јер су се усудили да пруже изазов њиховој доминацији.
Верујете ли да је могуће помирење балканских народа у будућности и да овде коначно завлада трајни мир?
Политика Запада заснива се на ставу – завади па владај. Треба погледати ко су украјински нацисти, пре свега из западне Украјине и ко су Руси у тој земљи. Најбоља аналогија у том смислу јесте између Хрватске и Србије. Већ више од сто година траје та борба за превласт на Балкану. Врло је тешко рећи како доћи до помирења. Неки словенски народи у Европи немају тако негативан однос према Русима, пример су Словаци, иако већином католици. Али Пољаци су преузели на себе сукоб између католицизма и православља, освајали део Кијевске Русије, били спремни да иду с Наполеоном, па и Хитлером, против Русије, пружали услуге за освајање Украјине, а онда су се жалили да су се нашли између два зида историје. Кључно је да чувамо везе између наших народа и наших култура, наших православних цркава, у које када улазимо, обраћамо се Богу, не као Срби, Бугари, или Руси. Прилазимо центру, Христу, а не северу, југу, истоку или западу. А чак иако политика Пољске јесте ужасна, поздрављам потез тамошњих конзервативаца који су покушали да у Устав ЕУ уведу помињање хришћанског порекла. Уместо сећања на оно што нас дели ми морамо да осигурамо будућност и очување наше хришћанске културе, вере и наших језика. Русија има право да наступа у борби за право народа и цивилизација и наш концепт света, хармоније различитости.
Како бисте данас описали ваш односе према српском народу?
Као и сви словенофили веома волим Србију и српски народ. Без обзира на то каква буде политика српске владе, наш однос према историјском српству, његовом месту у европском простору остаје непромењена. Свакако смо веома захвални Србима и за њихову искрену подршку и када они на својим окупљањима певају руску химну, мени сузе иду. Као што су ми кренуле сузе када сам видела како су српске жене на Косову и Метохији љубиле тенк нашег батаљона који се упутио на аеродром Слатина, али су тада биле сузе стида због тога како смо се понели.
Именовани сте за иностраног члана САНУ, шта за вас представља културна и научна јавност у Србији?
Ја, заправо, настављам дело свога оца који је својевремено био инострани члан САНУ. Веома је волео Србију и дружио се са водећом личношћу српске историографије Васом Чубриловићем, као и са Милорадом Екмечићем, Миомиром Дашићем… Наставила сам то пријатељство, знала сам добро Чедомира Попова, Павла Илића, познајем Василија Крестића. Познавала сам и Драгана Недељковића, чије су беседе биле огромно задовољство, а руски језик је говорио као најобразованији руски интелектуалац. Свакако сам захвална САНУ и академику Славенку Терзићу, мом старом пријатељу, са којим сам сарађивала током много година, али и када је НАТО бомбардовао Југославију и Србију. Захваљујући њему управо сам се на српској земљи, у Београду упознала са многим европским интелектуалцима, које је српска драма окупила и ујединила.
[ПОЛИТИКА]
