Николај Бурљајев: Србија ће живети!

Свој играно-документарни филм посвећен Андреју Тарковском „Господе, осећам присуство твоје“, који је недавно приказан у Новом Саду, припремао је, каже, 62 године, од првог сусрета с легендом руске, али и светске кинематографије 1961 – када је као 14-годишњи дечак учествовао на кастингу.

„Од тог тренутка, од тог сусрета, прихватио сам Андреја у своје срце и интуитивно схватио да је преда мном посебан човек, геније. То се видело у његовим очима, у свему. Ту је, уживо, шали се, пева песме, а у очима се види да је тамо. И 62 године ишао сам ка том филму.“

Филм „Господе, осећам присуство твоје“ открива Тарковског у посве новом светлу као дубоко верујућег човека. Како сте спознавали тај део његове душе будући да се за живота није отворено изјашњавао о овом питању?

После филма „Андреј Рубљов“ почео сам да водим дневник, бележим сваки сусрет с њим, говорим новинарима да је Тарковски верујући човек, иако нисам имао доказе за то, јер о вери, о Христу, о Богу никада нисмо разговарали. Чекао сам потврду, због неког свог осећаја и разумевања Андреја. Након што је Андреј отишао са овог света, читао сам његове дневнике и тамо прочитао молитву која звучи овако: „Господе, осећам да ми се приближаваш. Осећам твоју руку на свом потиљку и само тежина грехова мојих и злоба у души мојој ми не допуштају да творим вољу Твоју. Верујем Господе и желим да видим свет и људе онакве какве си их ти створио. Ништа не тражим Господе, помози и опрости!“ Добио сам потврду. Како се ближио јубилеј – 90 година од рођења Андреја Тарковског – обратио сам се Министарству културе и снимио тај филм.

Требало је много труда да се проникне у душу великана. С којим изазовима и недоумицама сте се све суочавали током рада на овом делу?

Стваралаштво, право стваралаштво је способност да се прихвати импулс Господа. Господ нам све диктира. Нисам знао да ће филм тако испасти, нико то није знао. Када сам показао филм најближим људима Тарковског, његовој сестри Марини Тарковској, рекла је: „Нисам мислила да ће филм бити такав.“ Ни ја нисам знао. Филм се рађао дан за даном, све се дешавало спонтано. На пример, једна од главних сцена у филму је погружење малог Андреја у воду. А како је до тога дошло, тога није било у сценарију? Допутовали смо у родни крај Тарковског, у Завражје, ишли смо по обали Волге и водич нам је говорио: „Тамо на Волги, 300 метара од обале била је кућа Тарковског, она је потопљена.“ То ме је дотакло и помислио сам да треба да снимимо свет Тарковског који је отишао под воду. То сам рекао свом сниматељу, коредитељу Дмитрију Черницову, веома талентованом човеку: „Дима, морамо да снимимо погружење, где он види свој потопљени дом!“ Њему се то свидело и то је један од кључних делова филма. Нисмо мислили да ће филм бити играни, требало је да буде документарни.

У свету филмске уметности обитавате од најранијег детињства, безмало цео живот. Веома рано стекли сте велику глумачку славу дечјим улогама у култним филмским остварењима. Како сте доспели у тај свет?

Случајно… Али код Господа нема случајности. Нисам желео да будем глумац, иако су моји деда и бака били глумци. Деда је био комичар, а бака је глумила у драмама. То је већ било у генима а надаље су околности. Сећам се, 1959. враћам се кући из школе, имао сам 13 година, идем центром Москве и неки млади човек ми прилази и каже: „Дечко, дођи овамо, требаш ми.“ Каже да је редитељ, да завршава кинематографски факултет и да читаво лето тражи таквог дечака. Пажљиво сам саслушао и питао да ли има документа. Насмејао се и пружио ми свој индекс. Отварам и читам – Андреј Михалков (Кончаловски). Тако је све почело.

Питао сам Андреја зашто ме је зауставио на улици, а он ми је одговорио: „Улицом је ишао анђео.“ Толико сам му захвалан, одредио ми је судбину. Гледајући у Андреја Михалкова Кончаловског, пожелео сам да постанем редитељ као он, јер он је био диван редитељ већ тада са 22 године. Додаћу: да није било сусрета 1959. са Андрејом Кончаловским, можда бих срео Андреја Тарковског 1960. године. То је морало да се догоди. Али се догодило преко Андреја Кончаловског.

Имали сте велики број филмских улога до данас. Да ли бисте издвојили неку и по чему?

Имао сам 70 филмских улога и од њих издвајам ауторски филм моје судбине „Љермонтов“, затим „Иваново детињство“, „Андреј Рубљов“, „Романса на бојном пољу“, а сада додајем и мој филм о Андреју Тарковском. То је можда главно остварење које је требало да снимим.

Словите за великог посленика културе Русије. Захваљујући вама словенски свет је деценијама окупљен у оквиру форума, чувеног фестивала „Златни витез“, а одскора водите и Културни фронт Русије. Шта је његова идеја?

Културни фронт Русије формиран је пре годину дана с моцартовском лакоћом. И то је изненадило све моје колеге, чак и посланике у парламенту који су се питали како је могуће нешто овако урадити када то подразумева пут до самог врха државе, до администрације председника, показивање, доказивање, клечање. А ми никог нисмо питали. Шездесет три бироа су оформљена за три месеца. Општеруски народни фронт који ужива подршку председника је настајао три године, а ми смо све завршили за три месеца. Далеки исток, Калињинград, Север, Кавказ, Сибир… сви су приступили фронту. Како је то настало? Неко ми је рекао да треба да оформим културни фронт. А ја размишљам, какав фронт, само ми још то фали, толико обавеза и послова. Мисао је сазревала годину дана. А онда сам одлучио да треба да се формира и сада су му најбољи људи Русије, најбољи из филмског света, приступили. Сада су копредседници тог фронта постали планетарна имена као диригенти Валерије Гергијев, Јуриј Башмет, редитељ Андреј Кончаловски, угледни писци су нам се придружили. То је све од Господа, то се морало догодити.

С нераздвојним српским пријатељем Јованом Марковићем основали сте фестивал „Златни витез“. Како се родила идеја о стварању ове данас веома угледне манифестације која окупља и презентује културу словенских народа?

То се све у промислу родило. Крајем 1991. када се у Русији све распадало и на наше екране пристигло смеће, америчко и друго, лежао сам ноћу и мислио шта ми је чинити. И одједном је дошла одозго мисао да је потребно организовати филмски фестивал. Добро, а како га назвати? Желео сам руски назив, непобедив, светао, моћан и би – витез, па Златни витез. Даље се развијају мисли, долазе одозго, потребан је мото фестивала и долази – „за моралне идеале, за уздизање човекове душе“, за оно што су ми завештале претече Андреј Тарковски, Сергеј Бондарчук… За 33 године не само да је постао највећи филмски фестивал Русије који воле и у другим земљама већ и темељ за декрет председника Русије Владимира Путина, који је издао 2014. о основама државне културне политике. Иницијатор сам тог декрета. Успео сам да идеју декрета изнесем патријарху, који је рекао председнику да је потребна стратегија државне културне политике, председник је послушао патријарха и појавио се декрет који се темељи на „Златном витезу“, на нашој пароли „За моралне идеале, за уздизање човекове душе“.

Сведоци смо непоштедне борбе. Православни свет, словенски, будући да није по мери и замисли глобалиста, нескривена је и отворена мета оних којима више ништа није свето. Како видите ову борбу?

Достојевски је говорио: „Ђаво се бори са Богом и поље борбе је човеково срце.“ То се дешава, а тако ће бити и надаље – ђаво се бори с Богом. Улога уметника у тој борби за људску душу је огромна. Ретки појединци, као Тарковски, Михалков, Бондарчук, Шукшин, Стево Жигон, Добрица Ћосић, одређују духовни развој човека и труде се да га изведу на прави пут. Улога уметника је огромна. Један наш руски редитељ, који је студирао у класи с Тарковским, рекао је на телевизији: „Шта је то биоскопско платно? Па то су само сенке.“ А како сенке могу да утичу на човека? То је велика грешка! Биоскопска платна су невероватно оружје које делује директно на подсвест. Зато су и код нас и овде у Србији стасале генерације које су скренуле с правог пута. И то се догодило због тих назовиуметника који снимају блокбастере, којима је најважнија зарада на благајнама. Они искривљују прави смисао. То су злочинци. Они искривљују људске путеве и усмеравају у погрешном смеру, не према Господу Богу већ до подземног света, до ђавола. Предајем ауторску режију, учим да се буде аутор, комплетан аутор сопственог дела. Да би моји студенти могли да напишу сценарио, учим их законе драматургије, а такође и да то режирају и одглуме. За мене су референца Чарли Чаплин, Бондарчук, Шукшин, Емир Кустурица, Никита Михалков… Они су аутори, комплетни аутори. Они су то написали, режирали и могу да одглуме.

Да ли се либерална идеја запатила у Русији?

Покушали су да нас окрену ка Западу, ка либералним идејама слободе и људских права. То је западни пут. А ми Руси и Запад, с друге стране, имамо различите путеве. Они – самопотврђивање, људска права, его, а ми Руси посвећеност. И зато смо за Запад несхватљива руска душа. Говоре неразумљива, тајанствена, мистериозна руска душа. А ми не гледамо само себе већ Русију, своје ближње…

Мој студент је имао највећу зараду на благајнама и тужан сам због њега. Реч је о руској бајци снимљеној уз помоћ компаније „Дизни“ која је дала новац. Он је изопачио значења руских бајки. На пример, он је Баба Јагу и Кашчеја Бесмртног, који су ужасни, направио шармантним и добрим. Отишао сам да погледам филм. То је било у јануару, био је школски распуст. У сали су била деца, поред мене су седели дечак и његова мајка. И после 10 минута дечак каже: „Мама, хајде да идемо!“ Деца све разумеју. То је опасност с којом се суочава сваки редитељ. А сад је 95 одсто редитеља код нас, а мислим да је тако и у Србији, усредсређено на тржишни успех, на успех првог викенда, на то да у првих седам дана сакупе сав новац, да преваре помоћу рекламе. „Дођи да видиш Русијо, дођи да видиш Србијо!“ Да преваре, јер касније ће схватити да је то лаж, спектакуларна празнина. „Андреј Рубљов“ није имао успеха првог викенда. Филм је био у бункеру седам година. А онда се појавио, био је у Кану и за 55 година оборио је све рекорде на благајнама.

Не знам како је сада, али пре пет до седам година путовао сам по свету, био у Паризу, у Америци, у Венецуели… Видео сам редове за филмове Андреја Тарковског. Кроз те филмове васпитавала се људска душа, људи су откривали историју Русије.

Пре филма „Андреј Рубљов“ нисмо знали да је постојао Андреј Рубљов.

Нисам знао ни ја. Када сам дошао да играм у том филму, нисам знао ко је Андреј Рубљов. Затим Сергије Радоњешки, ко је он, шта је? Тај филм је створио духовну тврђаву нације, па чак и света. Не сматрају без разлога Тарковског редитељем број један на планети. Мени су то говорили разни редитељи, филмски класици. То су ми говорили Анджеј Вајда, Кшиштоф Зануси, Тео Ангелопулос… Бертолучи ми је о томе причао у Лондону. А Емир Кустурица ми је рекао: „Да бих схватио шта је режија, ја сам хиљаду пута на монтажном столу премотавао вашу причу ’Звоно’.“ Ето, то је прави филм.

Који су вам узори у свету кинематографије?

Андреј Тарковски је недостижан за све светске редитеље. Такав је био и за живота. Према нама глумцима који смо играли код Тарковског, односили су се: „О, они су глумци Тарковског! Значи знају нешто, неку тајну.“ Тарковски је много волео Бергмана, учио је на његовим филмовима док је студирао. Наводио је неколико имена која су му била занимљива. То су Фелини, Антониони, Бресон, Буњуел. Андреј је веома ценио Бергмана. А Бергман је написао ово, цитирам: „Када сам видео филмове тог младог руског редитеља, схватио сам да он има кључ од те тајне собе у коју бих желео да одем. Али ja не могу да стигнем тамо, а он се ту осећа као код куће.“ Зато је и недостижан јер је он Тарковски. Тарковски је био „предајник“ Творца, кога је интуитивно осећао. Знао је да постоји Бог. О томе је писао у дневницима, а ја сам о томе снимио филм – да је Творац главни, а ти си само у својству „антене“, прихваташ и реализујеш захваљујући свом таленту.

Руководите Културним фронтом, имате велико искуство као посленик и промотор културе, уметности, образовања. У којој су вези образовање и борба за опстанак, за очување највиших људских вредности и идеала за који се залажете у Русији?

Цар Николај Први је 1826. године позвао Пушкина код себе и поставио му питање: „Од чега бисте започели реформе?“ А Пушкин је одговорио: „Од образовање, јер ће крхке душе пратити сваког водича.“

Образовање је 30 година уништавано у Русији, болоњски системи, апсолутно глупи испити где постављају само три питања а на вама је да нешто изаберете. Уништено је најмоћније образовање на свету, како је говорио председник Кенеди. Он је рекао да је Русија победила у свемиру јер има боље образовање. Зато ћемо морати да се вратимо правом образовању и тиме ће се бавити и Културни фронт Русије. Треба се сетити најбољих ствари које су постојале за време совјетске власти. Треба да учимо децу да правилно пишу. У Кини се у школама учи калиграфија. Када пишете руком, укључени су други делови вашег мозга и долази до другачијег развоја.

У Москви је одржана конференција Културног фронта Русије, на коју сам позвао све министре одговорне за науку, образовање и просвету. Присутан је био и Андреј Кончаловски, који је изнео идеју да треба почети од образовања и у праву је. Ми ћемо размислити и помоћи нашим руководиоцима да крену путем правог образовања, иако су опасности веома велике и противљење је велико. Чак је руски државник Херман Греф, који је директор Сбербанке, на Валдајском форуму изговорио следеће: „Зашто људима давати културу? Тада ће нам бити тешко да управљамо њима.“ Како државник може да износи такве идеје које је некада заговарао Гебелс? И Хитлер је говорио да култура није потребна. „Знају да броје до 100 и доста им је.“

У току је борба. Гогољ је рекао: „Сада се води најважнија битка, битка за човекову душу.“

Да ли је пут од Путиновог декрета, који образовање и културу ставља у оквир националне безбедности, до реализације дуг?

Култура је национална безбедност и то је већ прихваћено, потписао је наш председник, али пробај то да објасниш државним службеницима који се уопште не разумеју у културу. Они ништа не разумеју, не знају чиме управљају и зато погрешно дају новац. Не дају новац за оно што налаже председнички декрет, за традиционалне, духовне и моралне вредности, али дају за нешто друго. Постављали су хомосексуалце у позоришта и подржавали шоу бизнис, који је апсолутно без талента и који већ 30 година снижава духовни ниво руског народа. И сада се све то наставља, тешко их је отуда уклонити. Али парламент има такво право. Путин је нама посланицима дао право да постављамо министре. Тако да ће они доћи, а ми ћемо рећи: „Ви нисте погодни да управљате културом, јер не знате ко је Пушкин.“ Понекад сам одлазио у Министарство културе, на избор кадровских резерви, да видим ко ће управљати културом касније. Једном приликом је дошло 30 људи. Једној девојци, која је имала између 27 и 30 година, поставио сам лако питање: „Молим вас, наведите руске песнике 19. века.“ У њеним очима сам видео ужас и потпуно неразумевање о чему се ради. Отишла је без одговора. Ушао је још један човек сличних година. Поставио сам му исто питање, и реакција је била иста. Уопште није разумео о чему се ради. Који Пушкин, Љермонтов? Ето, тако… Борба је у току.

Не постоји место на кугли земаљској као што је Косово и Метохија – на тако малом простору с 1.500 богомоља пале цркве, руше крстове и копају очи Исусу Христу

Уживоту сам био на много литургија. Сваке суботе и недеље сам у цркви. Али само у Дечанима сам осетио нешто што нисам никада пре ни после тога. Тридесет монаха је живело под стражом италијанских војника које убијају Албанци. Када сам био тамо, дотад су убили 21 италијанског војника. Монаси су могли да излазе изван зидина манастира само у пратњи четири Италијана који су их чували. Стигли смо у пет ујутру у Дечане на литургију, коју ћу памтити до краја живота. Сећам се да је у неосветљеном храму, где је била само блага јутарња сунчева светлост, владала тишина. Тридесет српских монаха, обучених у бело, летели су по храму као анђели, ходали, молили се. Посматрао сам их и то је за мене била главна литургија. А због чега главна? Тих 30 монаха приносе себе као жртву, жртву крсту. Они могу да буду убијени сваког тренутка, с тим знањем служе Господу. Отишао сам с Косова са уверењем да ће проћи време и да ће Косово, срце Србије, поново куцати као српско срце – каже у наставку разговора за „Печат“ Николај Коља Бурљајев, један од најистакнутијих савремених руских уметника.

Косово и Метохију посетили сте одмах након званичног прекида сукоба. У каквом сећању вам је остало путовање у свету српску земљу која је тих дана званично постала окупирана?

Заиста сам желео да одем на Косово и тим поводом замолио сам нашег амбасадора у Београду да ми помогне. Одговорио ми је да не може да ми гарантује безбедност. Тада су се моји српски пријатељи договорили с Кфором да нас прате и чувају. Било је то невероватно путовање, прво путовање личности из света културе – нас троје Руса и шесторо Срба.

Сећам се како смо се возили аутобусом, нас деветоро и наоружано италијанско обезбеђење. На прозорима су биле завесе. Речено нам је да их не померамо јер ако Албанци виде да су ту Руси и Срби, свашта може да се деси, а Италијани, с друге стране, немају овлашћења да пуцају и убијају. Возили смо се тим аутобусом с навученим завесама док нашем руском редитељу белоруског порекла Михаилу Пташуку није све досадило. Отворио је путну торбу, извадио флашу белоруске вотке, отворио је и дао Италијану. Италијан је узео. После 15 минута свукли смо завесе и запевали „Тамо далеко“. Ето, тако је било. Био је то тренутак инспирације и откривања истине.

Отад до данас мало се шта променило – КиМ је и даље под окупацијом и заставом самопрокламоване државе. Како видите будућност Косова и Метохије у светлу нових подела, нових граница?

Питање Косова је најважније питање за Србију. Србија се никада неће помирити са чињеницом да јој је украдено Косово, срце српског народа, где има 1.500 цркава на веома малом простору. Такво место не постоји нигде више на планети – 1.500 цркава које пале, руше крстове, копају очи Исусу Христу… У току је распеће, ђаво се бори с Богом.

Због непромишљености претходних вођа, дозволили сте да се на српску земљу доселе људи, туђи по духу – Албанци. Шта њима значи Косово? А за вас је Косово све, то је ваше срце. Оно још куца и наставиће да куца. Покушаће да учине нешто страшно Косову, да отерају све Србе одатле, али проћи ће неко време, не знам колико, 5, 10, 20 година, и Србија ће бити косовска и Косово ће бити српско.

Током вашег недавног боравка у Србији срели сте се с патријархом Порфиријем. Како је протекао тај сусрет?

С патријархом Порфиријем сам се сусретао и раније у манастиру Ковиљ, када је тамо био игуман. Подсетио ме је на то да смо се срели три пута. Имали смо веома једноставну, братску комуникацију, задивљујућу, од срца срцу. Разговарали смо о веома важним тачкама за живот српске и руске цркве и њиховој интеракцији, јер сам у руском парламенту, по промислу Божјем, одговоран за контакте између државе и цркве. Предложио сам да преко Државне думе спроведемо неке заједничке програме за српску и руску цркву, уз подршку државног буџета. Ту идеју је патријарх Порфирије благословио и када се вратим у Москву, радићу на томе.

Током свих ових година били сте у прилици да упознате наш народ. Како појашњавате ту нашу међусобну дубоку, снажну и нераскидиву везу, оданост и приврженост народа Русије и Србије на чему нам толико замера онај део света који називамо Западом?

То је та иста тајанствена руска душа. Љубав се не може поништити јер љубав је Бог. Недостатак љубави у овом свету води свет у катастрофу, у глобалну катастрофу. Наш председник је рекао: „За шта се Русија сада бори у Украјини? Не бори се само за руски свет.“ Иначе, Украјина је моја домовина, моји преци су Украјинци. Ми се сада боримо за цео свет, а свет то не зна. Али људи који су живели на Западу, у различитим земљама, у Америци, видовњаци Едгар Кејси, Нострадамус, мислиоци у различитим вековима, говорили су исто – спас Русије је спас света, смрт Русије је смрт света. Ми нећемо умрети. Победићемо, сигурно ћемо победити. И постаћемо пример нове цивилизације за свет у настајању, цивилизације која је хармонична, светла, праведна, коју руски народ жели да види.

Не иде нам сада све како треба с тајкунима и даље, са овим капитализмом. Али у реду је, то је борба. Ми ћемо успоставити ред. И, наравно, ми сада чувамо свет. О томе је одлично говорио Андреј Кончаловски, који је рекао да Запад одустаје од руске културе, али то је глупост. Па како се може одрећи светлости Божје културе? То је немогуће, она ће ипак победити! Ми чувамо западну културу и сачуваћемо је. Они се ругају својим класицима, прихватили су хомосексуалност и ЛГБТ особе, а Русија је рекла не. Поносан сам што сам био један од три посланика који су предложили анти-ЛГБТ закон. Тај закон су потписали скоро сви посланици Думе, њих 430. Ми ћемо спасти овај свет!

Какви су вам планови у будућности када је у питању филмско стваралаштво?

Нисам желео да снимам филм после Љермонтова. То је било 1986. године. Дошла је перестројка, тржишна кинематографија и ја сам отишао. Али онда сам одиграо улогу у „Мајстору и Маргарити“. И после те улоге одбијам 25 година да играм у руској кинематографији, јер ми није блиска. Мени тржишни филм, тај базар не треба.

Снимаћу нови филм о једном од мојих најближих пријатеља, о коме, као и о Тарковском, само ја могу да кажем оно што ћу рећи. О њему се много снимало, писало, о том мом новом јунаку. Али надам се да ће ми Бог то дати, јер волим тог човека, желим да отпевам песму о њему. Након тога планирам филм о Светом Сергију Радоњешком, за шта сам добио благослов Његове светости патријарха Кирила. Не знам да ли ће до снимања тог филма доћи, али покушавам да га снимим, да све то „изгурам“ преко државних службеника. Појавила се још једна идеја, да снимим филм о Суворову и да га одглумим и знам да ћу то урадити. Док сам у вези с другим јунацима био сумњичав у погледу упитаности да ли су те улоге за мене, овде не сумњам ни најмање, ово је моје.

Планирам да наставим и подизање културног фронта Русије и активно деловање кроз наш парламент. Мене слушају у парламенту. Покушаћу и да до шефа државе пренесем једноставну идеју – да су култура и тржиште неспојиви појмови. Имамо различите задатке: у култури да образујемо и хармонизујемо, а на тржишту да стварамо новац, чиме се они и баве. То је погрешно! Ми уништавамо генерације. Када сам стигао у Београд, на дан доласка у хотел, увече сам гледао телевизију, пребацивао 250 канала. Боже мој, какав ужас! На српској телевизији је катастрофа, примитивне емисије, шоу програми, амерички хорор филмови… Ужас! Отишао сам у кревет малодушан. Ујутро сам се пробудио и отишао на Сајам књига код пријатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић, која је објавила две моје књиге преведене на српски језик. И шта сам тамо видео? Био сам са својим пријатељем Јованом, који ме је питао видим ли те десетине хиљада младих људи, ученике од 10, 12, 15 година, који су аутобусима дошли из Босне, Хрватске, Црне Горе… Хиљаде младих људи иду у сусрет књигама, речима… И тамо сам стекао, мислим правилан утисак да је Србија жива. Труде се да је сруше, изопаче, продају је државни службеници… Али, како је говорио Љермонтов, постоји осећање истине у срцу човека. И та деца долазе у колонама… Хиљаде и хиљаде деце иду у сусрет речима, истини… Србија ће живети!

Мила Милосављевић

[ПЕЧАТ]