Излагање Синише Љепојевића на 3. округлом столу Српско-руског братства «Економски аспекти независности Србије» 18.01.2023.
Србија није економски независна и на дужи рок нема услова да буде економски независна. Два су основна узрока таквог понижавајућег статуса: модел друштва који је наметнут после 2000. године, а други је религијско опредјељење за европски пут који се некада звао “чланство у ЕУ”, али пошто то није реално, сад се зове “европски пут”. То су два процеса апсолутне деструкције друштава.
Требало би да знамо да су они уништили и друга друштва, а не само Србију, с тим што је положај Србије утолико непријатнији пошто она никада неће бити чланица ЕУ, пре свега јер ЕУ као овакве организације интеграције ускоро неће ни бити. Она већ сада не постоји у старом смислу ријечи, а за пар године ни формално неће постојати. Можда ће постојати нека друга интеграција на нивоу Европе, али ово што се зове ЕУ, то неће постојати.
Према томе, јавност у Србији би требало да зна да Србија економски није независна, а од економске независности долазе и видови свих других независности. Према томе, на жалост, упркос славној историји, Србија није независна држава.
Наравно, увијек се поставља питање да ли је Србија морала да дође у ову ситуацију. Лично мислим да није морала. Али, то је био пројекат. Опредјељење људи који су водили државу да се опредијеле за ову деструктивну политику утолико је тужније и непријатније пошто смо до 2000. године имали прилике да видимо деструктивне учинке тих модела на друге државе. Према томе, нисмо морали то да урадимо. Али, ту се онда као елемент утицаја на државе, као део тог модела друштва, појављују дугови. То је кредитирање, бескрајно задуживање земље, а то задуживање се истовремено условљава уништавањем домаће привреде и домаће индустрије и стимулисањем одласка становништва. Сада имамо ситуацију да држава Србија преживљава на основу кредита, да нам становништво одлази, а тим кредитима које узимамо ми у ствари финансирамо западноевропску привреду. Јер, те такозване директне стране инвестиције су једна велика обмана. Ми добијамо кредите да бисмо субвенционисали ту исту западну привреду.
Затим, одлазак становништва у западну Европу. Они шаљу новац својим родитељима и рођацима. А пошто је домаћа привреда уништена Србија мора да увози и онда дио људи купује те производе новцем који су им рођаци послали. То звучи апсурдно, али то је тако, то је пројекат. Тако да Србија својим сиромаштвом и својом самодеструкцијом финансира део привреде тих других земаља.
Врло је тешко то прекинути у овом моменту, јер је без нових кредита Србија у банкроту. Онда се поврх те несреће појављује ММФ. Државе му се обраћају, по правилу, увек када не могу да сервисирају своје обавезе, своје дугове. Значи, обраћање Србије ММФ-у је признање да Србија не може да сервисира своје обавезе. Али, најгоре што се једној држави може десити је ММФ. Он је због тога и направљен. Јер, он је политичка организација.
Овај аранжман, који Србија има са ММФ-ом, значи да тренутно немамо снаге, или да политички врх, људи који воде ову земљу, немају капацитет да искораче и да покушају да изађу из дужничког ропства и економске зависности. То не може брзо да се уради, али мора се почети, мора да се има пројекат изласка, као што је то Мађарска урадила. Мађарска је почела 2010. и још није стала темељно на земљу, али је почела. А Србија није ни почела.
Шта су могућности? Србија се мора вратити својим природним потенцијалима. Шта је то њен природни потенцијал? Не можемо правити васионске бродове. Али имамо пољопривреду и саобраћај. Пољопривреда је посебно атрактивна јер је Србија такво подручје. Што кажу Црногорци – ставиш дугме, никне сако. То је толико плодно. Клима је фантастична и све што овдје успијева је веома квалитетно. Наше малине су биле толико квалитетне да једине нису ишле у исхрану него у козметичку индустрију. Послије 2000. године смо под притиском западних ментора и тутора почели да увозимо ђубриво, које је лошег квалитета, из Украјине. И, наше малине су изгубиле квалитет.
Има још много ствари које бисмо могли да урадимо. У Великој Британији, рецимо, посао хране је већи од посла са нафтом. Поготову данас, то је огромна предност. Али, ако ви идете да слушате „људе без лица“ у Бриселу, они ће вам казати не, не, каква пољопривреда! У Хрватској, у Славонији, на примјер, не можете наћи домаће пиле. Забрањено. Постоје квоте ко може да прави пиле. Или, ја сам овде у Београду видео кроасан – увоз из Бугарске. Молим вас! Бесмислица! Увредљиво!
Према томе, мора да се искорачи. Не може брзо, али мора да се искорачи, поготову у овом времену када долази до епохалних промена у свијету, гдје се отварају нове могућности. Да би се оне искористиле, мора да постоји разумијевање тих процеса. Не можете упорно да говорите о европском путу, а ово се дешава.
Кад се говори о притисцима на Србију – наравно да постоје притисци, али морате се одбранити. Ни један притисак није обавезно да се прихвати.
Истовремено, код тог такозваног европског опредјељења треба имати у виду и настајање нових интеграција. Евроазија је већ сада највећа интеграција на свету. И, она се већ институционализује. Е сад, што то нема у новинама, то нема везе, они људи раде. Прави се структура. Друго, те промјене у свијету доводе и до промјене природе савезништава, гдје није неопходна географска блискост. Рецимо БРИКС.
Америка сада покушава својим методом деструкције да угрози те процесе. На примјер, покушава да дестабилизује Бразил. Неће успјети. Питање је око Перуа, то им је важније од Бразила. Америчке компаније су купиле концесије за гас у Перуу и овај гас које америчке компаније продају европи као течни, то је све из Перуа. А у Перуу су, уз Боливију, највеће резерве литијума.
Али, постоје процеси које не можете зауставити, можете успорити, али не и зауставити. Тако да би ту тебало да се направи много процена и да се види како Србија може да врати наше огромне дугове. Земље које би могле да нам помогну, као Кина, оне неће да нам дају више готовинске кредите. Зашто неће? Зато што кажу: “ми нећемо да ви нашим новцем финансирате западне банке. Јер, ми вама дамо сто милиона и они се истог часа пребацују према западним банкама. Ви да на основу наше наклоности према вама финансирате западне банке, ми то нећемо”. Сад је дошло до тога.
Такође, у стратешким опредјељењима би требало водити рачуна о историјском искуству. Према историјском искуству овог дијела свијета, овај дио свијета је увијек био граница свјетова. Нема никаквих назнака да тако неће бити и даље. Ту треба водити рачуна који су то светови, која је моћ овог или оног свијета. Србија природно спада у западну границу Евроазије. Ту је јако важно наћи мјеру, не толико према Русији јер је она наш политички заштитник. Али, у економским односима, ми нисмо много везани за њу, пошто су у овој земљи блокиране многе иницијативе, а званично нема санкција. Не ових сада, него генерално. Али смо економски много више везани за Кину. Њене инвестиције овде су велике. А, следећа земља на удару Америке послије Русије је Кина. И то, и ратном удару.
Србија мора да зна гдје је и да се у том духу организује. Истовремено мора да буде јасно када је ријеч о ЕУ, јер је она, уз евро, главни инструмент деструкције Европе. Мора се такође имати у виду да је Европа потпуно маргинализована и није битна у политичком, а временом и у економском смислу.
Наравно, у Србији постоји велика западна мрежа људи који су на разним функцијама и чини ми се да оно што се зове “притисци на Србију” су у ствари уцене, личне, и због тога су тако ефикасне.
Другим речима, нема безболног излаза из овог ропства, али излаз постоји и само га треба формулисати и имати храбрости да се тим путем крене.
Цео видео снимак иступања Синише Љепојевића на округлом столу “Економски аспекти независности Србије”,
Писани извештај о току округлог стола можете прочитати овде.
Видео снимак целог тока округлог стола можете погледати овде.
