Састанак у Џеди је показао да су Русији ратне победе потребне као аргумент не само у односима са непријатељем, већ и у односима са „стратешким” и „ситуативним” партнерима
У саудијском граду Џеди одржани су петог и шестог августа разговори о мировном решењу украјинске кризе. Реч је заправо о наставаку консултација које су на предлог Г7 и кијевског режима започете крајем јуна у Копенхагену, између представника држава колективног Запада и тзв. глобалног Југа, а с циљем приближавања њихових умногоме потпуно супротних погледа на украјински рат (овде).
Ако се састанци из Копенхагена и Џеде оцењују само на основу формалног критеријума броја држава које су послале своје представнике на ове скупове, као што то чини Волстрит журнал (овде), онда је очигледно да су Саудијци били неупоредиво успешнији домаћини од Данаца. На јунском састанку у Копенхагену присутни су били представници само 14 држава, међу којима није било представника најважније државе незападног света и најважнијег савезника Русије – Кине. У разговорима у Џеди учествовали су, уживо или онлајн, представници више од 40 држава света.
Захваљујући постојећим изузетно блиским односима званичног Ријада са Пекингом, саудијском престолонаследнику, Мухамед ибн Салману, пошло је за руком да у Џеду доведе представника Кине – а то је у овом тренутку за Запад било и најважније. Чинећи ову дипломатску услугу, Саудијска Арабија је значајано допринела поправљању озбиљно нарушених саудијско-америчких односа (овде, овде). Поред представника Кине, разговорима у Џеди учествовали су, између осталог, и представници УН, ЕУ, САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Аустралије, Јужне Кореје, Индије, Бразила, Јужноафричке Републике, Египта, Аргентине, Турске, Индонезије, као и представници кијевског режима.
Русија ни овог пута није била позвана да учествује у разговору о мировном решењу украјинског конфликта, због чега је Сергеј Лавров скуп у Џеди унапред оценио као „сценску представу” за промоцију „формуле мира” Владимира Зеленског (овде). А „формула мира” Зеленског, по мишљењу званичне Москве, није ништа друго него „бесмислени ултиматум Русији”, јер предвиђа очување територијалног интегритета Украјине у границама од 1991. године, обавезу Русије да Кијеву плати ратну одштету и кривична суђења руским политичким и војним руководиоцима. Преговори у којима се не узимају у обзир интереси Русије и у којима она не учествује, не могу за Москву „имати никакву вредност”, управо је овим речима Марија Захарова прокоментарисала исход састанка у Џеди (овде).
Иако је број држава који је узео учешће у разговорима у Џеди био прилично велики, оне у принципу нису биле представљене на нивоу премијера и министара иностраних послова – што јасно указује на искључиво консултативни карактер овог састанка. Тако су САД представљали Бајденов саветник за безбедност Џејк Саливен и заменик државног секретара за Евроазију Викторија Нуланд, док је у име Кине на састанку у Џеди учествовао специјални изасланик за Евроазију Ли Хуј. Нижи ниво представника државе имао је у појединим случајевима обележје својеврсног протеста због чињенице да Русија – као друга страна у конфликту – не учествује у разговорима о проналажењу мировног решења за украјинску кризу. Управо је такву поруку послао Бразил, кога је путем видео везе представљао Целсо Аморим, саветник за међународна питања председника Лула да Силве (овде). Представник Бразила и током састанка инсистирао на укључењу Русије у преговоре о мировном решењу украјинског сукоба (овде).
Кинески заокрет?
Чињеница да са састанка у Џеди није издато никакво заједничко саопштење, говори у прилог оцени познатог руског аналитичара Петра Акопова, да разговори о миру без учешће Русије неће донети никакве резултате и да стога Русија и не треба да обраћа пажњу на такве сусрете (овде). Представник Русије при међународним организацијама у Бечу, Михаил Уљанов, оценио је да је сусрет у Џеди због неучествовања Русије пример „замене реалне политике у међународним односима ПР-ом и пропагандним манифестацијама” (овде).
Западни политичари и новинари, као и представници кијевског режима (Кулеба и Подољак), после завршетка састанка нарочито су иниситирали на важности кинеског учешћа у раду скупа у Џеди, као и на значају појединачних разговора које су чланови америчке и кијевске делегације том приликом водили с кинеским представником. Притом је Фајнешал тајмс (овде) улогу Пекинга на скупу у Џеди оценио као „конструктивну”, док је неименовани амерички званичник прокоментарисао Волстрит журналу како је „било врло пријатно видети овде Кинезе” (овде).
Ако се зна да колективном Западу овакви скупови искључиво служе за придобијање на своју страну држава тзв. глобалног Југа (у првој фази макар и на нивоу медијске пропаганде), које су до сада одлучно одбијале да постану део западне антируске коалиције, онда је таква интерпретација исхода састанка у Џеди од стране западних медија и политичара, као и њихових украјинских савезника, сасвим очекивана. С друге стране, организацијом оваквих скупова, као и начином на који се они у западним медијима коментаришу, Запад јасно признаје да није успео да изолује Русију, пошто према признању самог колективног Запада државе из његове орбите не представљају глас планетарне већине, и то не само у демографском, већ и у политичком, економском, па и војном погледу.
Анализирајући кинеско прикључење мировним консултацијама, „Ројтерс” закључује како је оно „сигнал могуће промене у приступу Пекинга” украјинској кризи, али да га истовремено не треба тумачити као заокрет Пекинга од подршке Москви. Пре може бити реч о томе да Пекинг не жели да буде „изван мировних иницијатива које заслужују поверење, а које предводе незападне државе”, као и да учешћем у оваквим разговорима Кина изражава своју бригу због преласка украјинског рата у дуготрајан конфликт који може да угрози кинеске економске интересе (овде).
Кина је, осим тога, на скупу у Џеди, према писању Волстрит журнала, имала и улогу својеврсног заступника руског виђења ситуације у Украјини и руских „црвених линија” (овде). У сваком случају, за Русију је неупоредиво боље да у раду оваквих скупова учествује Кина и друге чланице БРИКС-а, него да на њима потпуно доминирају чланице западне анти-руске ратне коалиције.
Учешће чланица БРИКС-а не само да отежава Западу да своје виђење разрешења украјинске кризе – изложено у „формули мира” Зеленског – представи као међународни, глобално прихваћени план, већ и омогућује Русији да из прве руке добије информације о току тих разговора. Управо на такав закључак упућују речи заменика руског министра иностраних послова Сергеја Рјабкова, да ће Русија са „чланицама БРИКС-а, које су учествовале у преговорима у Саудијској Арабији, размотрити резултате тих консултација” (овде). То истовремено не значи да државе глобалног Југа не воде пре свега рачуна о својим интересима и да учешће у разговорима о решавању украјинске кризе виде као згодну прилику да се позиционирају у светској политици.
У чему се састојала кинеска, речју западних медија, „конструктивност” у Џеди, види се из коментара кинеског министарства иностраних послова. Како су пренеле РИА Новости, у Џеди је представник Кине „обавио широку размену мишљења са свим странама по питању политичког регулисања украјинске кризе, представио је позицију и предлоге Кине” (овде). И Волстрит журнал је потврдио да је Ли Хуј у Џеди представио кинески план у 12 тачака и да се потом између њега и појединих европских представника водила дебата у вези са кинеским предлогом о потреби моменталног безусловног прекида ватре између зараћених страна.
Тај предлог је у овом тренутку неприхватљив кијевском режиму, пошто по њиховом тумачењу омогућава Русији да се учврсти у заузетим регионима (овде). Занимљиво је да је и Саудијска Арабија представила у Џеди свој предлог мировног плана који, као и кинески, садржи спорну тачку о моменталном прекиду ватре, као и о започињању мировних преговора под покровитељством УН (овде). Истовремено Волстрит журнал открива како је у Џеди постигнут знатно већи степен усаглашености ставова него што је то био случај у Копенхагену. До тога је дошло, према изјави једног неименованог европског званичника, само захваљујући томе што су представници кијевског режима одустали, по свему судећи на захтев својих западних ментора, да током скупа инсистирају на захтеву за повлачење руске војске као предуслову за отпочињање мировних преговора (овде).
Корејски сценарио
Наведена информација се међу руским аналитичарима двојако тумачи. Тако политиколог Јуриј Баранчик на свом Телеграм каналу закључује, како се на основу ове информације може донети закључак да се САД припремају да у једном моменту – заједно са коалицијом држава глобалног Југа – изврше притисак на кијевски режим да се одрекне максималистичких циљева из „формуле мира” Зеленског, те да пристане на „замрзнути конфликт” по корејском сценарију.
Таква промена става САД доводи се у везу, не само са неуспехом украјинске контарофанзиве и са све очигледнијом бесперспективношћу војне и финансијске подршке кијевском режиму, него и са председничким изборима на Тајвану у јануару следеће године, након којих САД могу лако доћи у ситуацију да истовремено финасирају два рата. Баранчик још указује како садашња линија фронта не мора обавезно бити и линија разграничења „замрзнутог конфликта”, ако Русија у јесен предузме контраофанзиву, након чега је могућа и варијанта поделе Украјине са њеним суседима (овде).
И према мишљењу познатог руског синолога Николаја Вавилова, после састанка у Џеди, који он за Спутњик оцењује као „у потпуности проруски”, све је ближи сценарио са „замрзнутим конфликтом”. По њему је питање очувања нових територија присаједињених Русији скинуто с дневног реда мировних преговора након што је кијевски режим одустао у Џеди од захтева за повлачење руских трупа. Заузврат, Бајден очекује од Сија гаранције да Кина неће у години америчке председничке изборне кампање отворити тајванско питање и да неће повећавати војну помоћ Москви, која би могла да доведе до војног пораза кијевског режима, који би у изборној години био погубан за америчке демократе (овде).
Друга велика група руских аналитичара уопште не дели било какав оптимизам када је у питању исход састанка у Џеди. Међу њима је и дугогодишњи депутат и високи функционер Јединствене Русије, Јелена Панина, која састанак у Џеди оцењује као покушај „Запада да појача притисак на Русију на политичко-дипломатском фронту”. Панина упозорава како Запад намерава да уочи самита Г20, који је заказан за девети и десети септембар у Индији, формулише са државама тзв. глобалног Југа некаву заједничку позицију о украјинској кризи. Панина закључује како у таквој ситуацији Русија „не сме седети скрштених руку” и како „мора тесно да ради са својим стратешким и ситуативним партнерима” (овде). Значајан део руских патриотских аналитичара одбацује сваку западну мировну иницијативу, јер искуство са Минским и Инстанбулским споразумима говори да су такве иницијативе стизале у моментима када се кијевски режим налазио у озбиљној кризи, а Русија била у ситуацији да војнички реши питање своје безбедности.
„Ритуални принципи”
Додатну конфузију када су у питању резултати састанка у Џеди ствара информација према којој је, наводно, договорено да се формирају радне групе за разраду 10 тачака „формуле мира” Зеленског, а да у раду појединих радних група не морају учествовати државе које се не слажу са појединим тачкама овог плана, какве су оне о моменталном повлачењу руске војске или о кривичноправној одговорности руских политичких и војних лидера (овде).
Иако са великом резервом треба прихватати информације из западних медија, наводи из италијанске Коријере дела сера указују да су у Џеди неформално усаглашена поједина мировна начела, која сама по себи могу бити проблематична из угла интереса Русије. Реч је о два кључна принципа будућег мировног решења украјинске кризе око којих су се, наводно, договорили учесници састанка у Џеди: 1) поштовање територијалног интегритета и суверенитета Украјине и 2) поштовање Повеље УН (овде). Директор Међународног форума „Валдај”, Олег Барабанов, упозорио је да наведени принципи могу бити коришћени од стране Запада као „инструмент политичког притиска на Русију”, а у оквиру плана Запада о сазивању „Самита мира” (овде). Познати руски сенатор Алексеј Пушков приметио је, међутим, на свом Телеграм каналу како је реч о „ритуалним принципима” (овде).
Да Москва има итекако јасан и рационалан одговор на „ритуалне принципе”, на које се у зависности од својих интереса с времена на време позива Запад, показала је изјава Марије Захарове дата одмах након састанка у Џеди. Она је истакла како „најпре морају бити потврђени првобитни основи украјинског суверенитета – њена неутралност, ванблоковски и ненукларни статус”. Уз то „морају бити признате нове територијалне реалности које су настале коришћењем права на самоопредељење од стране становника нових руских региона, а које гарантује Повеља УН, обезбеђена демилитаризација и денацификација Украјине, права рускојезичког становништва и националних мањина” (овде).
Изјава Захарове након састанка у Џеди неодољиво подсећа на изјаву прес-секретара Бориса Јељцина, Павла Вошчанова, из трагичних августовских дана 1991. године. У јеку разбијања велике државе и на ивици унутрашњег грађанског рата, Вошчанов изјављује „Известији”: „Руска Федерација не доводи у питање уставно право сваке државе и народа на самоопредељење. Истовремено, постоји проблем граница, чија је нерегулисаност могућа и допуштена само при постојању савезничких односа који су потврђени одговарајућим уговорима. У случају њиховог раскида, РСФСР задржава право да постави питање о преиспитивању граница. Ово се односи на све суседне републике, са изузетком три прибалтичке – чију је државну независност Русија признала, чиме је потврђено да су територијални проблеми у међусобним односима решени” (овде).
Партнери и ратне победе
Једном речју, поштовање територијалног интегритета Украјине не може се одвојити од поштовања принципа једнаке и недељиве безбедности на бившем совјетском простору. Територијални интегритет Украјине довели су у питање САД и Велика Британија када су одлучили да Украјину прикључе НАТО пакт на штету безбедности Русије. У случају прикључења Украјине НАТО пакту и размештања америчких нуклераних ракета на неких 400 километара од Москве, руско нуклерано оружје престало би да буде средство одвраћања.
Следствено томе, Русија у Украјини не води данас рат за територије, већ за обезбеђење стратегијске дубине своје територије, без кога руски нуклерални потениција престаје да буде средство одвраћања, а стратегијска дубина руске територије може се обезбедити ванблоковским и ненуклераним статусом Украјине. За такво компромисно решење очигледно је одвећ касно, пре свега због агресивног става Запада према Русији и његових империјалних амбиција на простору Евроазије.
Због свега тога се, као што недавно рече Џон Миршајмер, чини нереалним постизање у скоријој будућности неког мировног споразума (овде). Чак и састанак у Џеди, када се развеје пропагандна и дипломатска мимикрија, јасно показује кроз самоувереност и искључивост Запада да је у блиској будућности у украјинској степи рат извеснији од мира. Ма шта се причало у Џеди и након ње – ратни пораз једне стране, односно победа друге изгледа да су нужни предуслов за постизање мира, а таква победа и пораз још увек нису на видику. То истовремено не значи да нису могућа краћа варљива примирја, али само као увод у нове и још жешће ратне операције.
Састанак у Џеди је показао да су Русији ратне победе потребне као аргумент не само у односима са непријатељем, већ и у односима са „стратешким” и „ситуативним” партнерима. Следствено, најављени септембарски наставак мировног дијалога у формату Запад+глобални Југ лако може бити одложен као беспредметан уколико се Русија почетком септембра одлучи за контраофанзиву, за шта су јој, по свему судећи, потребни додатни људски и материјални ресурси.
Као што руска власт када одлучује о мобилзацији мора да узме у обзир расположење руског друштва и стање руске привреде, тако мора да води рачуна да њени „стратешки” и „ситуативни” партнери од сукоба Русије са Западом увек имају више користи него штете. Тада ће се сви покушаја Запада да придобије на своју страну државе тзв. глобалног Југа завршити неуспехом. Јер ако се тзв. глобални Југ све више ослобађа страха од западног интервенционизма, то не значи да се ослобађа амбиција и апетита. Супротно томе, са развојем мултиполарности развијаће се амбиције и апетити нових регионалних и глобалних „играча” са којима Русија мора већ сада да рачуна.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу.
[СТАНДАРД]
