Излагање на Првом округлом столу Српско-руског братства «Србија, Русија и рађање новог света» 10.11.2022.
Ми смо модерни, а не архаични русофили. Имајући то у виду, наше удружење ако жели да се бави лобирањем, не може да полази од наших русофилских осећања као аргумента у лобирању – посебно ако шаљемо поруку властима! Јер, власти се не воде емоцијама када доносе одлуке, него јавним интересом, који се дефинише у изборном процесу.
Због свега тога данас нећу говорити као русофил, већ као правник.
Србија је по Уставу држава са парламентарним системом власти, који наши конституционалисти означавају као рационализовани парламентаризам. У парламентарном систему Народна скупштина нема оригинерну, изворну власт. Изворну власт имају само бирачи, док Скупштина има од бирача делегирану власт путем слободних избора. Странке које добију већину на изборима и добију већину мандата у Скупштини – формирају Владу. Да би схватили компликован систем парламентаризма, ту суптилну равнотежу односа законодавне и извршне власти, треба да погледамо како је парламентаризам као систем организације власти обликован у својој колевци – Великој Британији.
У Британији је почетком 19. века формулисана “теорија мандата” која има снагу уставне конвенције. Британци су у “теорији мандата” пронашли средство за спречавање злоупотреба и кварење парламентаризма, а пре свега његовог основног постулата – да је народ “извор и утока” целокупне власти.
С тим у вези, једно од основних питања је – да ли странке на изборима од бирача, као носилаца суверености у демократским режимима, добијају бланко подршку? Да ли на основу те бланко подршке, Народна скупштина, као и Влада коју изабере парламентарна већина, може да води било какву политику?
Британци су овом уставном конвенцијом утврдили да би то било изигравање парламентаризма! И изигравање саме теорије народне суверености, по којој је народ носилац највише власти, тј. суверености, који само привремено делегира на законодавну и извршну власт, не саму сувереност, већ право на вршење власти. Међутим, бирачи на изборима не дају странкама бланко подршку, већ ту подршку дају само на основу и у оквирима детаљног предизборног програма политичких странака. Влада која је формирана од стране парламентарне већине може да води политику само у оквирима предизборног програма који је на изборима добио већинску подршку бирача.
Како из угла британске теорије мандата, а не из угла наших русофилских осећања, изгледа у овом тренутку питање увођења санкција Русији од стране Србије.
Ни једна од странака, која је добила већину у парламенту и која је формирала Владу, није на претходним изборима предложила промену садашње спољне политике ослонца на “четири стуба” и увођење санкција Руској Федерацији.
Пошто ни једна странка која је добила већину у парламенту и формирала Владу, није на изборима предложила бирачима увођење санкција Руској Федерацији, накнадно увођење санкција РФ би било изигравање и злоупотреба бирачке подршке. Скупштина која не би изгласала неповерење Влади која би увела санкције РФ, аутоматски би изгубила легитимитет, будући да од бирача није добила подршку за вођење такве политике.
Дакле, из угла правила по којима функционише парламентаризам и наш Уставом предвиђени систем организације власти, а и из угла наших русофилских осећања, увођење санкција Руској Федерацији док траје мандат садашње Скупштине био би класичан пример преваре бирача и злоупотребе бирачке подршке. То би било потпуно супротно принципима парламентараног система, што би неминовно отворило питање легитимитета законодавне и извршне власти, а Србију увукло у озбиљну и дуготрајну политичку кризу.
Оно што чуди су ставови оних који се овде залажу за тоталну рецепцију не само западног правно-политичког модела, него и западних вредносних ставова. Они критикују власт да је недемократска и неевропска, а захтевају од власти да уради оно што је у супротности са парламентаризмом, како се он схвата у својој колевци – Великој Британији. Траже од власти да изиграју бираче, тако што ће увести санкције Русији, иако се на изборима странке које су добиле подршку бирача нису залагале за такву политику. Игноришући сувереност народа, наши “Европејци” се залажу за то да Влада води другачију политику од оне за коју је на изборима добила подршку од бирача.
Нетачне су и тезе да наша обавеза да уведемо санкције Руској Федерацији проистиче из ССП који је Србија закључила са ЕУ.
Најпре, да дефинишемо место тог споразума у правном поретку Републике Србије. Тај споразум је ратификован међународни уговор. Има јачу праву снагу од обичних закона, али мора да буде у складу са Уставом. с тим у вези отвара се кључно и претходно питање: зашто никада није покренута оцена уставности ССП, иако он не третира Косово и Метохију као саставни део Републике Србије.
То је кључно питање због кога би овај споразум морао да буде оцењен у Уставном суду као акт који је противан Уставу Републике Србије.
Међутим, и независно од питања уставности ССП, из ССП не проистиче обавеза Србије да мора да у потпуности хармонизује своју спољну политику са ЕУ пре званичног пријема у чланство ове организације. Србија има обавезу да усклади своју спољну политику тек у моменту када се «десуверенизује», односно када постане члан ЕУ и пренесе део надлежности из послова спољне политике на ниво ЕУ. Пре тога смо у сфери спољне политике у пуном капацитету суверена држава и стога не можемо имати обавезу да са било ким, па ни са ЕУ, усклађујемо спољну политику. Тачније, Влада Србије је једино дужна да спољну политику утврђује у складу са Уставом Републике Србије, као актом највеће правне снаге, који има приоритет над сваким међународноправним актом, па и ССП.
Обавеза да се уведу санкције Русији не проистиче ни из међународног права. Наиме, нетачне су тезе да ми морамо да уведемо Русији санкције зато што је СВО Русије у Украјини наводно већ од тзв. међународне заједнице оквалификована као агресија.
Ни једним међународноправним обавезујућим актом није утврђено да је Русија извршила агресију. Резолуција коју је донела Генерална скупштина УН у којој је војна акција Русије у Украјини оквалификована као агресија, није правно обавезујући акт.
Када оцењујемо војну акцију Русије покренуту ради заштите независних донбаских република и руског становништва Украјине, треба да имамо у виду да је у саветодавном мишљењу Међународног суда правде, у коме је оцењена независност тзв. Републике Косово, констатовано да оснивање нових држава није експлицитно забрањено међународним правом. И да међународном праву важе два међусобно искључујућа правна принципа: принцип приоритетне заштите територијалног интегритета и принцип права народа на самоопредељење.
Оснивање нових држава није забрањено. И то уопште не тангира нашу заштиту државног интегритета на Косову и Метохији, јер наш територијални интегритет није заштићен никаквим безобалним општим правним принципима, који су, узгред речено, добрано урушени деведесетих година, већ једним конкретним обавезујућим међународним правним актом, а то је Резолуција 1244 СБ УН. Она на четири места понавља да ће се коначно решење косовског проблема наћи уз поштовање територијалног интегритета Србије.
Дакле, ни међународноправни аргументи, ни аргументи који проистичу из ССП које је Србија закључила са ЕУ, а нарочито – и пре свега – аргументи који произилазе из природе парламентаризма (система власти који по Уставу постоји у Србији), не говоре у прилог томе да Србија има обавезу да уведе санкције Русији. Супротно, увођење санкција РФ отворило би питање легитимности садашње законодавне и извршне власти.
Надам се да се Влада Србије неће повести за онима који се демагошки залажу за демократију, а интимно сматрају да је српски народ политички малолетан и да му стога једино приличи просвећени апсолутизам са иностраним туторством.
Приредила: Диана Милошевић
