Деценија украјинске трагедије
Пре тачно десет година, 21. новембра 2013, на Tргу независности у центру Кијева почели су протести које је покренула украјинска опозиција: повод за њих била је молба украјинског председника Виктора Јануковича да се одложи потписивање споразума о придруживању с ЕУ, како би се детаљно анализирале социоекономске последице спровођења истог.
После тромесечних немира, на Мајдану је, као резултат злочиначких акција неонацистичких милитаната, проливена крв. Било је страдалих и међу демонстрантима и међу припадницима полиције. „Мирна окупљања” претворила су се у паљење аутомобила, бацање Молотовљевих коктела на полицајце и убиства извршена од стране непознатих провокатора (такозвани случај снајпера до данас није истражен).
Свих ових месеци, да подсетимо, у Украјини су готово стално боравили званични представници САД и земаља Европске уније, подстичући антивладине акције. Америчка амбасада издвајала је милион долара дневно за помоћ „шаторском кампу” на Мајдану. Истовремено, западњаци су износили ултиматумске захтеве да се Кијеву обезбеди „слобода избора”. Али под једним условом, формулисаним у неоколонијалним „традицијама”, да овај избор буде направљен искључиво у корист европских интеграција. Десет година касније, очигледно је да у западним престоницама уопште нису марили за просперитет и стабилност украјинске државе.
Споразум између Владе Украјине и представника опозиције, чији су гаранти биле Немачка, Пољска и Француска, објављен је 21. фебруара 2014. Међутим, ти договори су погажени буквално сутрадан. Радикали су преузели власт силом, збацивши легитимног председника и покушавши да га физички елиминишу, па прогласивши „владу победника” уместо владе националног јединства.
Први кораци „победника” били су присилна дерусификација друштва – и прави лов на неистомишљенике. Индикативно је да су бројне кључне функције у Кијеву заузели чланови ултранационалистичке партије „Слобода”, чији су лидери, опонашајући своје идоле, нацистичке помагаче Бандеру и Шухевича, отворено изјавили да је потребно „ослободити Украјину од Руса и Јевреја”.
Гласови екстремиста који су позивали на покољ руског становништва Украјине постали су све звучнији. Земља је неумољиво клизила у политички и правни хаос. Свакодневица су постале репресије над јавним личностима, новинарима и активистима за људска права, прогон канонске православне цркве, варварско исмевање сећања на совјетске ослободиоце који су срушили човекомрзилачку идеологију нацизма.
У мају 2014. цео свет је видео ужасне, језиве слике запаљеног Дома синдиката у Одеси, где су неонацисти живе спалили десетине људи. Починиоци тог бруталног злочина још нису кажњени.
Истог пролећа Кијев је против становништва Донбаса, које није подржало оружани пуч, покренуо брутални рат праћен економском, енергетском и транспортном блокадом. Хиљаде људи су погинуле под немилосрдним гранатирањем и бомбардовањем од стране украјинских оружаних снага. Страдали су само зато што нису одустали од тога да говоре матерњи руски језик и да том језику уче своју децу.
Темељ за миран излазак из најоштрије политичке кризе у Украјини могли би да буду Мински споразуми о специјалном статусу Донбаса, одобрени у Савету безбедности УН у фебруару 2015. године, у чијем је договарању руска дипломатија имала важну улогу. Међутим, Кијев и његови западни ментори годинама су избегавали да спроведу те одлуке и покрену прави национални дијалог (на исти начин, иначе, Приштина, уз спољну помоћ, блокира стварање Заједнице српских општина на Косову предвиђено Бриселским споразумима).
Кренуло се путем убрзане милитаризације и увлачења Украјине у НАТО, припреме „блицкрига” за освајање југоистока. Како су без устручавања признали бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и бивши француски председник Франсоа Оланд, Мински документи су потписани само да би кијевском режиму дали времена да ојача своје оружане снаге.
Западни редитељи украјинске трагедије и данас настављају да разарају ову земљу, уништавајући њену историју, културу и духовно наслеђе. Оружје, које испоручују САД и Европска унија, свакодневно убија цивиле и руши стамбене зграде у Донбасу и Приазовљу. Али сада западњаци више не крију свој прави циљ – да нанесу „стратешки пораз” Русији. Украјина и њен народ нису ништа друго до пригодан алат.
Руска специјална војна операција осмишљена је да стави тачку на агресивне планове вашингтонских стратега опседнутих сопственом искључивошћу. Задаци демилитаризације и денацификације Украјине, које је поставио председник Руске Федерације, биће испуњени. Главни резултат треба да буде успостављање мира и изградња архитектуре једнаке и недељиве безбедности у Евроатлантику.
Кијевски Мајдан није имао никакве везе с демократијом у Украјини. Напротив: постао је полазна тачка за трагичну ескалацију сукоба и довео до распада украјинске државности. Монструозна цена „друштвеног инжењеринга” Запада износи хиљаде и хиљаде људских живота.
Опасност оваквих „пројеката” несумњиво се разуме у Србији, коју западњаци рачунају да ослабе методама испробаним крајем прошлог века, повлађујући насиљу приштинских радикала над Србима у северним општинама покрајине и у енклавама јужно од Ибра. Претећи Београду санкцијама због његове смелости да брани националне интересе, бахато тражећи од њега „де факто признање” косовске „независности”, САД и ЕУ поново показују своје право лице.
Међутим, време ради против њих. Глобални однос снага се мења; пред нашим очима се успоставља праведнији, полицентрични међународни поредак заснован на културној и цивилизацијској разноликости. Уверени смо да је управо то пут ка благостању и просперитету свих земаља и народа света.
[ПОЛИТИКА]
