Руски председник Владимир Путин је указао да је западна политика „културног отказивања“, свега што је руско, расистичка и антикултурална у својој сржи. Руска култура се, заиста, не може укинути или забранити. Али у данашње време културна оријентација најчешће постаје добровољан избор човека. Па тако данас, у Србији, недостаје грдно руске културе, као што исто тако нема ни приближно довољно српске културе у Русији.
Према Владимиру Путину, руска култура се заснива на „истинској слободи и милосрђу, љубави према људима и духовности“. Можда је немогуће пронаћи опширнији и тачнији израз огромног културног наслеђа, које је руски народ донео човечанству. Ако желите да разумете Русију, да разумете тајне и дубине руске душе, треба да проучавате културу народа. Ово није исти супстрат као данашњи поп шоу бизнис или пропагандни клишеи из недавне прошлости.
Окрените се руској митологији, па покушајте да погледате прави (а не лажни) фолклор народа, да чујете песму, осетите борбени плес, размотрите логику ритуала годишњег круга, све то нераскидиво повезано са православном вером. Погледајте проблеме које разматрају „златни“ и „сребрни“ век руске књижевности. Разговарајте са Пушкином, Љермонтовим, Чеховом, Буњином и Булгаковом. Зашто опада интересовање за класичну музику? Ово је велика грешка, а слушање Римског-Корсакова или Прокофјева открива прави интелектуални рад у звуку.
Руси и данас стварају културна ремек-дела, врло често упркос свему. А нешто од тога пробија се у српску медијску сферу. Пробој је Водолазкинов „Ловор“, који Кустурица намерава да сними. Руски народ ће очигледно дати још много ремек-дела свету, јер ће херојство откривено у срцу нације кроз војну операцију свакако бити каналисано у уметност.
Када се говори о потреби да се Русија и Србија зближе, то питање треба посматрати пре свега из културолошке перспективе. Ниво културе – у ширем смислу те речи – је основа и језгро једног народа, а разумевање његове културе основа је квалитетних односа. Али и Русија мора да призна и поново открије Србију.
Срби понекад скромно кажу: мали смо, Русија је велика… Знате, што више упознајем Србију, више ми се открива величина српског народа. Уосталом, „српски свет“ је много шири од територије савремене државе Србије. А Срби су велики народ са моћном културом. Често комуницирајући са српским интелектуалцима, долазимо до закључка о потреби културне размене. Срби кажу да имају много да науче од Руса. Рећи ћу ово: и Руси имају много да науче од Срба. Ми смо братски народ који је некада био јединствена целина. Вековима покушавају да нас откину једне од других, у чему наши непријатељи нису баш успешни, али има помака. Међутим, до данас имамо више заједничког него разлика.
И са историјске и са практичне тачке гледишта, међусобно проучавање култура једних других може пружити невероватан подстицај за развој наших народа, од појединаца до читавих генерација. Толико смо блиски да кроз међусобно проучавање можемо дубље да разумемо себе. Невероватно, али управо тако функционише процес учења о другој култури.
Да сумирамо, мора се рећи да Срби данас треба да уче руску културу, а Руси српску. Западна цивилизација нам одавно не нуди ништа осим материјализма, који се претворио у деконструкцију личности и духа, и који је у овом тренутку склизнуо у пропаганду самоуништења и инкарнираног сатанизма. Словенске културе још нису изгубиле свој потенцијал, још нису лишене историјског импулса, а народна енергија мирује да би се пробудила исправним и разумним поступцима њених носилаца. Не треба чекати нешто од високих званичника – они се по правилу укључују у тренутку када се критична маса људи окрене у одређеном правцу. За сваког мислећег човека који представља један или други народ, данас је неопходно личним напором да се дотакне супротне културе. Јавне организације, посебно оне које се позиционирају као српско-руске, једноставно су дужне, због својих могућности, да проширују културну сарадњу и реализују културне пројекте. Најобичнији људи данас су дужни да у својим круговима оживе обострани интерес за руску или српску културу.
Савремени човек проналази времена за суштински беспослене „ствари“, убијајући време слушајући и гледајући буквално неумну музику и филмове, уништавајући свој мозак бесциљним прегледавањем друштвених мрежа и генерално водећи површан начин живота. За шта? Бог нам је дао живот да бисмо открили његову тајну. Права уметност је покушај да се изрази духовни свет. Дакле, права култура, била она српска или руска, носилац је аристократског духа сопственог народа.
Аристократизам је оно узвишење које човеку треба да се зове човек.
Можда ће овај текст отворити широку јавну расправу о томе како и зашто данас наша два народа треба да проучавају културе једни других, дајући им предност у односу на окаљане љуске „културе“ Запада.
