Саговорник портала Братство је Борис Над, српски писац и мислилац. Стални је сарадник многих домаћих и иностраних часописа и сајтова. Објавио је двадесетак књига прозе, есеја и поезије.
Још мало па ће се навршити пуне две године колико Србија трпи притиске од стране Запада да уведе санкције Русији. До сада смо одолевали том притиску прилично успешно. Једна смо од ретких држава старог континента која се по том питању није усагласила са политиком ЕУ. Да ли је по Вашем мишљењу дошло време да се редефинишу односи Србије са ЕУ? И да ли је Србији уопште место на Западу?
Наравно: Србији није место на Западу. О томе, између осталог, сведоче догађаји од 90-их до данас, закључно са покушајем отимања јужне српске покрајине. Попут Русије, Србија је, упркос жељама западњака и у самој Србији, интегрални део источно-словенске, православне цивилизације, који, а то је важно напоменути, прихвата разлике. Србија је једина бивша југословенска република у којој није било етничког чишћења, на основу кога су стваране нове „нације“.
Грубо речено, српске елите су, у прошлом и претпрошлом веку, гледале на Запад и слепо копирале западне моделе, које су сматрале чудотворним. Међутим, народ је био и остао русофилски. Друштвени „модел“ није могуће насилно увести у неку земљу. Односно, могуће је, али путем диктатуре, као што је то покушао покојни премијер Зоран Ђинђић.
Србија ће, очигледно, наставити да трпи тешке притиске Запада. Један од последњих примера је покушај да се у Београду приреди „евромајдан“, који је већ „усрећио“ Украјину. Када су, 2014. године, питали учеснике кијевског мајдана шта заиста желе, једна млада Украјинка је дала искрен одговор, који, потресно, сведочи о њиховом, не само интелектуалном нивоу: „Ја желим чипкасте гаћице“.
Што се тиче „пута Србије у ЕУ“, он већ годинама тапка у месту: „признајте Косово, (наводно) ћете добити чланство“. То је штап, али без шаргарепе: кога данас може да интересује чланство у таквој Европској унији, која се претвара у „клупко бодљикаве жице“, спремајући се за предстојећи рат са Русијом?
Србији и њеном председнику служи на част што није прихватила уцене са Запада: да се „усагласи са јединственом политиком Европске уније“ и прогласи санкције према Русији.
Тим пре што се око тога данас ујединила „читава Европа“. Као и много пута у својој историји. Али, без успеха.
Шта мислите о српско-руским односима данас?
Године 1876, руски композитор Чајковски написао је данас слабо познат (поготову у Србији) „Српско-руски марш“. Уз ту композицију, марширали су руски добровољци, који су одлазили и гинули за Србију.
Не знам какву историју су училе присталице Запада у Србији. Од Једренског мира из 1829, склопљеног између Русије и Турског царства, којим је Србији најзад призната аутономија, и то у границама Карађорђеве Србије, све до ослобођења Београда 1945, тај однос показује континуитет. Наравно, уз неке падове: један од њих је Титово „одлучно не“ Стаљину. И у Русији су повремено на власт долазили западњаци. Тада је Русија вукла потезе који су шкодили не само Србији, већ и Русији. Тадашњи руски министар иностраних послова Андреј Козирјев, који је наложио да Русија 1991. гласа за санкције Југославији, данас живи у Мајамију, на Флориди. Председник Путин га је једном описао као човека који, додуше, има главу, али нема ништа у њој. Козирјев је, као министар спољних послова једне велике силе, тврдио да Русији није потребна спољна политика и да она нема никакве посебне националне интересе; довољни су му били и они амерички.
Руско-српски односи данас јачају, упркос галами са Запада и жалосној мањини у самој Србији. Једини циљ садашњих протеста је увођење санкција Русији.
Јасно је да Косово данас није признато као држава захваљујући снажној подршци Русије и Кине у Савету безбедности. Али, признавање садашњег Косова као државе, представљало би самоубиство за саму Србију.
Да ли просперитетну будућност Србије можда видите у БРИКС-у? Шта би по Вашем мишљењу Србија добила чланством у тој организацији?
БРИКС је, од 1. јануара ове године, добио пет нових чланица: Египат, Етиопију, Иран, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате.
И ово нам показује да се свет незадрживо мења и да су узалудни сви покушаји Запада (читај: САД) да се историја заустави. Један од важних циљева БРИКС-а је дедоларизација; заправо, долар се, за неке преспоро, већ гаси, а то ће се наредних година само убрзавати.
Нови предлог Русије је да се око БРИКС-а формирају нове Уједињене нације, пошто су ове претходне очигледно пропале, у мрежи западне (америчке) корупције.
БРИКС ће, без сумње, ојачати економије чланица и учинити их имуним на америчке санкције. Са друге стране, имаће и велике последице по америчку економију.
Са опадањем употребе долара, рашће и спољни дуг САД и инфлација. Штампање долара је већ потпуно ван контроле. Шта ће се десити са том енормном доларском масом? Вратиће се у Америку и подстаћи инфлацију, коју ФЕД и сада обуздава са великом муком.
Пошто нису успеле да „санкцијама из пакла“ униште Русију, а ни оштете Кину, САД су се окренуле својим „европским савезницима“, Европској унији, коју черупају до голе коже. У току је „зелена“ деиндустријализација Немачке и читаве ЕУ.
Према подацима СВИФТ-а, употреба евра, као замене за долар, у међународној трговини је већ значајно опала. Санкције проглашене Русији чине своје, остављајући Европу без јефитиних руских енергената. Огроман део капитала и компанија из Европе слива се у САД.
Председник Србије Александар Вучић је недавно изјавио да ће питање чланства Србије у БРИКС-у бити актуелно за четири-пет година. То је, према његовим речима, сила којој припада економска будућност света. Али можда и пре, јер историја не престаје да нас изненађује.
Захваљујући Русији, Резолуција 1244 остала је на снази, а лажна држава Косово, поред свих притисака појединих западних земаља, није примљена у Унеско и Интерпол. Рецимо да подлегнемо притисцима Запада, каква је судбина Србије уколико изгубимо Русију као савезника?
Судбина Србије била би, отприлике, онаква каква је била после 5. октобра 2000, под влашћу злогласног ДОС-а. Уз једну важну разлику: без Русије, као моћног савезника, Србија би морала да призна независност лажне НАТО државе на Косову.
Челници такозване опозиције то и не крију, барем пред западним медијима. Додуше, устежу се да то кажу пред домаћим медијима, али то је сваком паметном јасно. Очигледно, није јасно онима који учествују на протестима „Србије протв насиља“, али они не брину због судбине јужне српске покрајине. Уосталом, ако погледате о чему они говоре на протестима, то показује њихов жалостан интелектуални ниво: корен свих проблема у Србији, и оних реалних и оних измишљених, лежи у једином човеку, који им је украо „демократију“ и „слободне изборе“. А то је, сложићете се, знак менталне ретардације.
Заправо, ако имамо у виду такозване вође протеста, то је права политика камелеона. Они се добро чувају да се не излану о томе шта заиста мисле. За почетак, они предлажу некакву „експертску владу“. Јасно је шта би били први потези такве владе: проглашење санкција Русији и поклањање Косова и Метохије Западу.
Вероватно нема српског дома који не красе на полицама књиге руских писаца класика. Међутим, Русија и руска култура живе и данас. Као да постоји неки вишедеценијски празан ход између два братска народа. Мали број људи код нас зна о актуелним догађајима у руској култури. Како ви као уметник гледате на ту чињеницу? Или шта би по вашем мишљењу значајно допринело да се два народа још боље упознају?
Знате, мени је та русофобија која је, поново, и то до неслућених размера, оживела на Западу, нарочито после почетка руске специјалне војне операције, апсолутно несхватљива. Не само што је „отказана“ велика руска књижевност и култура, забрањиване су и руске мачке на изложбама, забрањена је чак и руска салата, која је на самиту НАТО-а у Мадриду преименована у „украјинску“. Руски сликари, попут Рјепина или Маљевича, прекрштени су у „украјинске“, а промењени су и називи уметничких дела у Метрополитен музеју у Њујорку. Да ли је руску културу уопште могуће „отказати“? Људи попут Жезепа Бореља, сигурно, не читају Достојевског.
Само по себи, то и није ништа ново, нов је само обим тих напора да се уништи и избрише све што је руско. Али, то је исто оно што већ деценијама, и дуже, чине и западњаци у Србији. Треба, по сваку цену, пресећи све везе два блиска народа. Тај „вишедеценијски празан ход“, о коме ви говорите, последица је лоше намере али и српске лаковерности и наивности. Многи Срби су протеклих деценија из пуке необавештености почели да верују да је западна култура „супериорна“ и да из „заостале Русије“ не може доћи ништа што би било релевантно у културном смислу.
Руска култура је данас веома жива и обнавља се. То, нажалост, не можемо рећи и за претежан део западне културе, поготову онај који се данас сматра „мејнстримом“. Сви, или барем они који имају смелости да то виде, знају да је то заиста сатанска култура, или, у хришћанским терминима, култура антихриста, ђавола.
Дугогодишњи сте члан Евроазијске уметничке асоцијације. Реч је међународном уметничком удружењу. За крај: да ли нам можете нешто више рећи о тој организацији?
Евроазијска уметничка асоцијација је отворен и веома разноврстан пројекат. Отвoрен за све што истински припада Евроазији и затворен за све што долази са таквог, заиста сатанског Запада.
Наравно, када кажем „Запад“, не мислим на оне уметнике који су остали верни европској традицији.
Међутим, европска традиција не припада Западу ни Америци (САД), она се вековима или миленијима надахњивала идејама са Истока. Земље Источне Европе представљале су интегрални спој или мост између Истока и Запада, у оном смислу о коме је говорио велики румунски научник Мирча Елијаде, који је своју отаџбину, Румунију, видео као оригиналну синтезу културних утицаја Европе и Азије.
Евроазијска уметничка асоцијација није производ Запада, или „Запада“, ни такве, прозападне Европе, већ у најширем смислу, Евроазије, као наше најшире отаџбине.
Душан Опачић
