Текст Милане Бабић и Дмитрија Леусенка
Дана 12. јануара 2023. године одржана је Сверуска научно-теоријска конференција са међународним учешћем на тему: „Традиционалне духовно-моралне вредности у руској философији права и домаћој правној науци“. Иницијатори конференције били су Катедра за државно-конфесионалне односе Донске богословије заједно са Катедром за теорију и историју државе и права Правног факултета Јужног федералног универзитета и Катедром за теорију и историју права и државе Јужноруског института управљања Руске академије народне привреде и државне службе при председнику Руске Федерације.
У раду конференције су учествовали научници, наставници, постдипломци, магистранти из Русије, Белорусије, Србије и Кине.
Истраживачке налазе аутора реферата обједињује јединствена тежња повезана са анализом и промишљањем значаја моралне парадигме у руској философији права и руској правној науци у савременим условима.
На крају конференције усвојена је резолуција(1) која одражава научни допринос организатора и аутора научних реферата. У њој се истиче да је Русија рањива и нестабилна само када изгуби смисао свог постојања, када се отргне од своје првобитне ванвременске мисије да буде та која задржава свет (катехон) од пада у бездан и бесмисленост, а то значи да се моментом њеног изласка из свог културно-цивилизацијског кода, неминовно урушавају темељи њене државности. О томе сведоче резултати истраживања, теоријских и методолошких увида најбољих представника руске философије права и шравне науке на почетку 20. века. У савременим условима потребно је створити државни модел/пројекат/стратегију који ће моћи да врати Русију у природно цивилизацијско корито и неутралише утицај концептуалних вируса западне матрице који поништавају, или, у крајњој линији, попут црва, нагризају руски цивилизацијски код.
Суштински је важно одвојити псеудонауку од истинског научног знања, те стога западне мислиоце (и западноцентричне мислиоце унутар руске мисли) и њихова дела, од Хакслија до Орвела и све до Хантингтона и Бжежинског, морамо преводити на језик чињеница, који је у стању да разликује пропаганду од стварности. Стога, као први елемент у стварању новог/старог образовног процеса, који је основни темељ сваке јаке државе, уз отклон од болоњизације науке, потребан је и отклон од пропагандне ноте западне друштвене мисли и наметања мишљења, које није иманентно руској мисли. Ипак, ни у ком случају се не сме прибегавати забрани проучавања ових дела (што се показало контрапродуктивним у свим етапама руске државности), већ је потребно формирати истраживачки, методолошки модел у коме би мислиоци и стратези западне мисли бити тачно прочитани и протумачени, рангирајући их од истински научних до идеолошких, квази и псеудонаучних.
Следећи елемент домаћег, јединственог словенског васпитно-образовног процеса треба да буде свест о припадности посебној цивилизацији, посебном културном коду и мисији, коју деци треба на одговарајући начин пренети у раном узрасту, али не пропагандом, већ поуком, усмеравањем на посматрања себе, а деца уче углавном на примеру родитеља, у породици. Посебно је важно развијати свест о значају завичајног језика и језика којим су говорили преци, који повезује векове и носи са собом дубљи смисао оплемењене речи. Будући да је и у руском и у српском случају прво дошло до стварања верске, а потом и језичке особености некада заједничког националног бића, потребно је вратити се на извор проблема, на разлог стварања особености, пажљиво разграничавајући шта је наметнуто споља, а шта је производ одрицања од својстава некада заједничког рода, сабраног на уједињеној, пре свега духовно, територији некадашње Русије.
Свако успостављање целовитости историјске руске земље и државности, односно решење руског питања, имаће за главни постулат превазилажење историјског редукционизма. Питање руског језика, као и српског језика, питање избора ћирилице или латинице, начина њихове употребе, није само заједнички проблем. У контексту свих дешавања XIX, XX и XXI века, постаје очигледно да је борба за изворни српски/руски језик (исто је стање у српском и руском корпусу) и ћирилично писмо као писмо нашег идентитета, такође је и основа борбе за опстанак аутохтоне културе и традиције. Дакле, борба за целовитост српског (руског) језика је и борба за простор, за територију.
У светско-историјском сукобу између Истока и Запада, руска месијанска идеја браниоца Православља данас је проширена схватањем огромне већине света да Русија стоји на позицији браниоца светске културне разноликости, тј. браниоца обесправљених, али духовно богатих источних цивилизација. Запад их је у свом атлантистичком глобалистичком пројекту свео на објекат уништења.
Данас говорити о идеологији значи говорити о древном руском путу, декларисаном у светским размерама, када је почетком новембра 2022. године Владимир Владимирович Путин потписао указ којим се одобрава државна политика усмерена на очување и јачање руских духовно-моралних вредности. Све вредности и идеали представљени у том документу (живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, грађанска одговорност, служење Отаџбини и одговорност за њену судбину, високи морални идеали, јака породица, стваралачки рад, приоритет духовног над материјалним, хуманизам, милосрђе, праведност, колективизам, узајамна помоћ и поштовање, историјско памћење, континуитет покољења, јединство народа Русије) такође су уграђени у темеље Древне Русије и део су руског цивилизацијског кода, део промисаоне улоге Православља као стваралачког елемента руске државности. Да би ове идеје поново, у великим размерама, почеле да живе у руској цивилизацији-држави, потребно их је укључити и у друштвене и културне процесе, са свешћу о достигнућима древне Русије и величанственом наслеђу великих словенофила, који су управо православље дефинисали као срж руске цивилизације и руске идеологије.
Као што историја не познаје светију династију од Немањића, осликаних на зидовима руских храмова унутар Кремља, тако свет не памти такву мудрост као код руских наследника древне мисли Русије у времену словенофила – за неких пола века дошло је до праве „експлозије“ огромног интелектуалног и духовног потенцијала. У пракси, у “идејне словенофиле” можемо убројати и Данилевског, творца теорије цивилизација, и идеологе руског монархизма Победоносцева, Леонтјева и Тихомирова, као и велике творце златног доба руске књижевности Пушкина, Гогоља и Достојевског. О њима су писали велики православни учитељи Срба, као што су светитељ Николај Српски и ава Јустин (Поповић). Њихова богословска дела, њихова делатност у стварању православне философије истинског народног живота или „светосавља“, морају се узети као основа за потоња истраживачка настојања, да би се, упоредо са анализом резултата делатности Св. Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, проучавањем богословских дела Светог праведног Јована Кронштатског, митрополита Антонија (Храповицког) формирале у богословској науци, у философији права у Русији, Белорусији, Србији и другим земљама заједничке представе о основама духовног препорода наших народа, препород јединствене словенске цивилизације у савременим условима.
(1) Резолуција Сверуске научно-теоријске конференције са међународним учешћем на тему: „Традиционалне духовно-моралне вредности у руској философији права и домаћој правној науци”, формирана је уз учешће у раду конференције историософа, магистра теологије Милане Бабић, специјалисте за историософију Запада и Истока у философији Хегела, магистра теологије, кандидата философских наука Дмитрија Леусенка и користећи идеје и радове члана Президијума Свесрпског словенског покрета, председника Руског сабрања у Србији Ранка Гојковића и професора, доктора правних наука Зорана Чворовића)
