Никола Јовић, млади српски политолог и новинар, извештач «Печата» и «Новости» са ратишта у Украјини и са Косова и Метохије, а пре осам година и добровољац у Донбасу, прославио се међу српском омладином као аутор књиге «Сведок руског пролећа». Никола је и један од доносилаца Повеље Српско-руског братства. У интервјуу за наш портал изнео је прегршт позитивних мисли:
- Ми и Руси смо једина два народа која се кроз историју- већ неколико векова – по аутоматизму одазивамо једни другима у помоћ;
- Инспирисали су ме имењаци – Николај Рајевски и мој чукундеда Никола, који је у Првом рату прешао из аустроугарске војске у руску и погинуо у Првом српском добровољачком пуку у Добруџи;
- Закон којим се добровољци у Србији кривично гоне усвојен је због ЕУ;
- Све анкете од фебруара до данас показују да исти број људи има истоветно мишљење по питању непризнавања КиМ, неуласка у НАТО и несврставања на антируску страну;
- Моћ Запада се круни: од педесет земаља подршке за Заливски рат, сада имају само тридесет;
- Видимо да се цео свет окреће од западног униполаризма, ка нечему другом, управо од тог тренутка када је почела специјална војна операција;
- Ветар позитивних промена је захватио свет, стићи ће и до Србије.
Шта за Русију значе добровољци, а нарочито ако долазе из Србије?
Као кад вам гори кућа, па вам притекну у помоћ! Када се један народ нађе у опасности, цени свакога ко је дошао да им помогне, а нарочито оне који то раде из срца, без других мотива. А онда на све то посебно цене Србе, јер смо ми и Руси једина два народа која се кроз историју- већ неколико векова – по аутоматизму одазивамо једни другима у помоћ. Архетип у нама се испољава у преломним тренуцима, када ми по нашој интуицији знамо да треба да помогнемо једни другима. Како су Руси долазили код нас деведесетих, тако сада ми идемо код њих и помажемо на било који начин. Добровољац је свако ко, ма где се налазио, доприноси заједничким напорима да се победи у том рату. И ми који говоримо о томе рату смо добровољци у сукобу. Наши противници нас сврставају у табор, све и да се ми сами не сврстамо. Зато, природно је да се сврстамо и придружимо онима који пролазе кроз исто што смо и ми прошли, онима који нам помажу око наших питања – Косова и Метохије, Црне Горе, Републике Српске.
Па ипак, то у пракси – мислим на сврставање – са наше стране не изгледа тако. За почетак, треба разјаснити да српски народ и српска држава уопште не гледају исто на добровољце.
Исто као и према специјалној војној операцији, држава је суздржанија и неутралнија од народа који има слободу да каже оно што мисли и добар део људи у власти. Људи на позицији су ограничени природом свог посла и зато постоји дискрепанца – некад разумљива, а некад, на жалост – необјашњива. Дакле, јасно је шта мисли народ о добровољцима и о сукобу у Украјини. Став власти је амбивалемтан, негде оправдано неутралан, негде превише критичан према Русија – али добро је док у народу постоји свест да не сме дозволити власти да превише скрене у антируском правцу. Добро је што постоји наш народ као корективни фактор за власт. Све анкете од фебруара до данас показују да исти број људи има истоветно мишљење по питању непризнавања КиМ, неуласка у НАТО и несврставања на антируску страну. Та питања су постава црвене линије за Србе. Наша подршка Русији је постала црвена линија, нешто преко чега не можемо и не треба да идемо. Мислим да смо објаснили дихотомију…
Може ли се дихотомија превазићи улогом парламента? Треба ли законе прилагодити традиционалним моралним начелима српског народа? Односно, како се осећа добровољац који одлази и ради у складу са моралом, а зна да ће због тога бити кажњен од своје државе?
Почео бих од личног нивоа и надовезао се на имењаке из прошлости. Први је гроф Николај Рајевски – по коме је написан лик Вронскога у најпознатијем светском роману “Ана Карењина”; Вронски је дошао у Србију, учествовао као добровољац у српско-турском рату, страдао, после чега је тело сахрањено у Русији, а срце – по његовој жељи (!) – остало је у Србији. Написао сам, у књизи о свом искуству, да сам пред судом тренутне политике и власти крив, али сам пре судом историје чист, јер нисам урадио апсолутно ништа другачије него што је урадио гроф Николај Рајевски. Други пример је мој чукундеда Никола, који је учествовао у великом рату на руској страни. Мобилисан је 1914. у БиХ коју је окупирала Аустроугарска. Дезертирао је са својим саборцима из аустроугарске војске, предали су се Русима у Одеси. Уврштени су у Први српски добровољачки пук који је благосиљао и чије је стварање подржао последњи руски цар Николај Други. Заједно са Русима су се борили у Добруџи, где је чукундеда погинуо 1916. После 100 година, ја као његов потомак, нашао сам се раме уз раме са Русима у Донбасу, поново у великом сукобу који нису изазвали ни Срби ни Руси, али смо свесни да смо на истој страни и да је овај сукб наставак онога што се дешавало 1999. код нас. Мени су ова два примера довољна да немам дилему око оправданости свог чина.
Са друге стране, законска норма којом се кажњавају добровољци је јасно политички обојена, пошто је јасан моментум њеног доношења – то је био октобар 2014. године, свега неколико месеци од почетка рата у бившој Украјини, односно у Донбасу.
Дакле, закон о кажњавању добровољаца је донет због чега?
Закон је циљано донет да се спречи већи одлазак Срба у Донбас. У неком образложењу, законодавци наводе да је то учињено због српских држављана који учетвују у исламистичким фракцијама, али тај аргумент не “пије воду”, јер је тада било већ три године како су грађани Србије из Рашке, Новог Пазара и са Косова и Метохије несметано одлазили у рат у Сирију и враћали се без да их је ико процесуирао. То је трајало три године пре него што је почео рат у Украјини. Тек кад је почела Украјина, тада се доноси закон. То је прва индикација да циљ закона нису били исламисти.
Друга индикације је да су, колико знам, до сада осуђени само Срби који су се борили у редовима проруских снага у Украјини. Можда сам недовољно обавештен, али верујем да нико од исламиста није осуђен. Али, и то је јасно са политичке стране. Јер, ако се прогоне проруски елементи и држе под будним оком ЕУ и западних амбасада, онда је јасно да происламистички елементи разних струја, боја и облика, су бар по линији прећутне сагасности у дослуху са одређеним структурама Вашингтона, Стејт департмента, Пентагона итд. Јер, видимо да се стратешки користе исти ти исламисти и у Босни и на Кавказу и у Чеченији против Русије, у Либији против Гадафија и Сирији против Асада. Они имају неку врсту протекције и јасно је што никад неће завршити пред српским судовима за оно за шта смо ми (у далеко блажој варијанти ратовања у страној држави) – осуђени. Ал, ето, ако закон жели да изједначи мене и неког исламисту који људима одсеца главе на Блиском Истоку, онда – ОК . И, ако смо он и ја једнака претња друштву – ОК. Али, хајде да ставимо на секунд прст на чело и да се запитамо да ли је стварно тако.
Постоји ли нека политичка опција која је изразила интересовање да се овакав апсурд реши? Будући да смо већ поменули да не мисле сви у власти исто.
Ни једна политичка опција се није изјаснила против закона, вероватно мислећи да је то пипав терен за декларисање, у страху да се не нађу на удару власти и неких прозападних структура. С друге стране, у неформалним разговорима, већина људи из света политике са којима сам разговарао – не слаже се са тиме. Они схватају да се не може ставити знак једнакости између људи који су ратовали у Донбасу и који су отишли као исламисти да широм света учествују у стварању калифата, који су мучили и убијали пре свега цивиле. То се не може ставити у исту раван.
Али је стављено. Да ли због ЕУ?
Да, то није ни спорно ни нејасно.
Много Срба отишло да помогне из Републике Српске. Какав је став Бањалуке?
Република Српска има много блажи став према добровољцима од Србије. Она је имала рат за слободу и независност у коме су јој помагали неколико стотина руских добровољаца. Ти Руси су по повратку у Јељцинову Русију имали проблема, неки су и санкционисани, јер је то била – јељциновска власт, а то Богу хвала данас није случај. Иначе, то је парадокс – да је РС благонаклонија према добровољцима, јер је РС под директнијом окупацијом него Србија. Па ипак, неке ствари слободније ради. Србија је више под контролом, а РС неке ствари може да више пропагира и форсира. Из РС је доста људи учествовало и учествује у рату у бившој Украјини и чак се неки сећају и Руса који су деведесетих били овде код нас, они су ратовали заједно и сада ти наши иду да “врате” услугу која се чини не због “узајамности” него из савести. Имате осећај дужности и обавезе да узвратите некоме ко вам је помогао у невољи.
У Украјини ће победити Русија и цео свет који је подржава. Многи војни и политички експерти објашњавају да се у Украјини брани и Србија. Је ли тако и хоће ли то онда бити и наша победа? И, да ли ће она бити позив на одговорност за оне политичаре који су се неадекватно односили према српским добровољцима и директно према Русији – потписујући резолуције којима је Русију осудио “цивилизовани свет”, а Србија се тим потписима “сврстала уз цео цивилизовани свет”?
Последњих неколико недеља се са војног аспекта најчешће помиње Бахмут, а Бахмут је био престоница Славеносербије. Дакле, престоница српске државе. Практично можемо рећи да су Срби створили и Бахмут и Луганск и цео тај низ градова и области које данас пратимо на мапама и у извештајима. То значи да је неспорна српска компонента сукоба. Не само због људи који су из Србије отишли тамо, него због људи који су већ тамо!
Са друге стране, тачно је да је цео незападни свет стао против Русије. Хантингтон је рекао, а томе се приближавамо: the West versus the Rest. Дакле: Запад против Осталих. Кад погледате, Русији су увеле санкције оне земље које су или Запад или су под његовим утицајем као Јапан или Јужна Кореја. То је укупно тридесетак држава од преко 190 у свету. Мимо тога, нема директног кажњавања Русије за улазак Русије у Украјину. Моћ Запада се круни. Од педесет земаља подршке за Заливски рат, сада имају само тридесет. И тих тридесет ту држи страх од америчке репресије, а не то што нешто претерано замерају Русији. Јасно је да ће та на силу одржавана коалиција пуцати изнутра. Плус, споља ће јачати његови опоненти – Русија, Кина, Бразил, Индија, Аргентина…
У Европи су већ протести против антируских естаблишмента. Wind of change (ветар промена) ће у неком смислу захватити и Србију. Јер, ако је тренутна власт у Србији консензус тренутног стања у целој Европи (уз ограду да је код нас боља ситуација јер имамо непокоран дух), могуће је очекивати да ће ова власт или морати да уради озбиљнији салто мортале у новом правцу, или ће бити замењена неком другом влашћу која ће више одговарати променама које долазе. Питање је кад и на који начин, али се сви слажу да је промене немогуће зауставити и задржати. Јер, видимо да се цео свет окреће од западног униполаризма, ка нечему другом, управо од тог тренутка када је почела специјална војна операција.
Разговарала: Диана Милошевић
Фотографије: Телеграм канал Николе Јовића
