СЕРГЕЈ СЕРГЕЈЕВИЧ БЕХТЕЈЕВ – ЦАРЕВ ПЕСНИК И ОФИЦИР БЕЛЕ АРМИЈЕ
Пише: Душан Опачић
О Сергеју Бехтејеву, познатом као „бели“ песник , једним од највећих књижевних имена руске емиграције јако мало се писало на нашим просторима, иако је добар низ година као емигрант живео у Краљевини СХС, а много стихова написао током живота у Котору, Новом Саду и Футогу.
Сергеј Бехтејев рођен је 20. априла 1879.године у граду Липовка, који је током царске Русије припадао покрајини Орел. Био је руски песник и драмски писац. Током руског грађанског рата (1917-1922) сврстао се на страну противника бољшевизма као белогардејски официр и убеђени монархиста. Емигрирао је током првог таласа у Краљевину СХС па потом у Француску где ће остати до краја свог живота (Ница, 4.маја, 1954. године.).
Песник Бехтејев потиче из старе руске племићке породице, о којој писани трагови постоје још из 1571. године. Рођен је на породичном имању у граду Липовка у покрајини Орел (данас Задонск, део Липетског региона). Имао је три сестре, које су још као девојке отишле на царски двор и радиле у служби императорке Александре Фјодоровне и млађег брата Алексеја Сергејевича.
Отац (Сергеј старији) је једно време радио као главни окружни судија, био је вођа племства Елетски, члан крунског савета царске породице Романов и члан државног већа. Бехтејев (старији) остаће упамћен као писац и творац многих закона и правних аката који се односе на банкарство, царину и шпедицију. Био је први коме је пошло за руком да уведе ред на Дону, који у том периоду имао много проблема са шверцом и сивом економијом.
Песник Сергеј Бехтејев Војну школу у Санкт Петерсбургу завшава 1903. године. Интересантно је поменути да су се на овом истом престижном војном лицеју школовали и српски принчеви Ђорђе и Александар Први Карађорђевић, који су ту боравили све до повратка у Србију и доласка оца Петра Првог Карађорђевића на српски престо. Током студија, Бахтејев објављује прву збирку песама, коју је посветио императорки Александри Фјодорoвној, а приход од продатих књига је ишао у хуманитарне сврхе, махом за сиромашну децу. По завршетку студија, ступа у службу као коњички официр на двору Романових.
Као официр и учесник Првог светског рата бива два пута рањен, једном у главу и једном у груди, те је часно отпуштен из војне службе. Враћа се на своје имање у Липовки, и тамо наставља са књижевним стваралаштвом, које је резултирало великим бројем патриотских песама. На истом месту дочекује и Октобарску револуцију (1917), и као лојални монархиста прикључује се као добровољац белогардејцима под командом Адмирала Колчака. Пре одласка у Белу гарду, док је још боравио на свом имању написао је неколико песама посвећених Императору Николају Другом Александровичу Романову и његовој породици, у то време заточеним у Тоболску. Према неким казивањима, песме Сергеја Бехтејева су у форми писма стигле до заточене царске породице.
У Колчаковој армији ради као уредник интерних новина Главног штаба руских лојалиста.
Из Русије емигрира новембра 1920. године, преко Крима, и настањује се у Новом Саду (Краљевина СХС), где издаје неколико збирки песама, од којих су најпознатије „Песме руске туге и суза“, „Два писма“ и „Песме из срца“. Током првих година у изгнанству постаје главни уредник емигрантског листа „Руска застава“, који се штампа и излази у Новом Саду.
Од фебруара 1925. године до краја 1927. године, са братом Алексејом Сергејевичем (1883-1967) ради као стални сарадник у руским емигрантским листовима који су излазили у Краљевини СХС: „Дух и Верност“ и „Руски крст“. У тим новинама Бехтејев обављао је дужност новинара, уредника, песника и есејисте. Многе текстове је потписивао под псеудонимима „Сергеј Терпигорев“, „хроничар“ и „лојалиста“.
У Футогу, крајем 1927. године, пише једну од најпознатијих поема, посвећену успомени на врховног комаданта руских лојалистичких снага, адмиралу Колчаку, под називом „Колчак – Врховни владар Русије“. То је било једно од последњих стваралачких активности Бехтејева на тлу Краљевине СХС. У нашој земљи је стекао славу у круговима руске емиграције и ореол „белог песника“, који се рапидном брзином ширио диљем Европе и даље у свету где год је било руских изгнаника.
Одлази у Ницу (Француска) 1929. године, где ће живети све до своје смрти. И у Ници је био веома активан. Објављује четири тома поезије под називом „Света Русија“. Био је једно време и председник народно – црквеног одбора (општине) Руске православне заграничне цркве у Ници и управник црквеног дома „Богородице“ у истом граду.
У част императора Николаја Другог, пише поему „Царев крст“, која ће бити рецитована по отварању цркве Александар Невски у Паризу. Био је један од руководилаца „Руског емигрантског Савеза“, присталица Императора Николаја Другог.
Према многим сведочењима, током живота у емиграцији Сергеј Бехтејев је гајио наду да ће се вратити у Русију и није могао никако да прежали свирепо убиство императорске породице. Након изгнанства, цео живот и стваралаштво је посветио у част Романова. Писао је бројне текстове, поеме и есеје о трагедији царске Русије и руског народа, о издаји најближих царевих сарадника, о грађанском рату и нади у васкрсење руске државе. Ниједног тренутка се није поколебао и остао је лојалан заклетви коју је дао још као кадет царског лицеја.
Умире 4. маја 1954. године. Сахрањен је на локалном гробљу „Руски Кокад“. На његовом надгробном споменику пише: Сергеј Сергејевич Бехтејев – Царев песник и официр Беле армије.
Након пропасти СССР и успостављања Руске Федерације, велики број улица у многим градовима понео је име „белог песника“ Сергеја Бехтејева, а објављене су и многе књиге посвећене животу и стваралаштву првог песника руске емиграције.
Покајничка песма руског народа своме Цару
Стихови: Сергеј Бехтејев
ОПРОСТИ БАЋУШКА, ОПРОСТИ РОЂЕНИ
Где си кротка, православна
наша матушка, Русијо широка
мeђу сестрама словенским сестра главна,
светлокоса, плавоока?
Нема ли у теби плавих мора,
столетних шума, високох планина?
Нема ли у теби плодних њива, степа
градова и села што веселе поглед?
Што стојиш у углу, што си се растужила,
у јадним прњама, Русијо државна?
Што си обрве црне ти опустила,
осиротела и осрамоћена?
Нема скупоцене одеће на твојим плећима.
Нема венца Царева на твом челу.
Туга и патња се виде у твојим очима.
Прорастао коров по твојој земљи.
Одговара Русија, Русија убога:
Људи добри, непознати,
Велика је моја туга, и много сам
претрпела мука у данима који су дошли!
Издала сам ја Цара Баћушку,
на пијанство сам пошла, врагом позвана
поверовала вољи крадљивици,
продала се жиду, проклета била!
Оробио ме душегубац враг,
измучио моје тело бело,
оскрнавио моје родно огњиште
уништио моју војску храбру.
Ућутала је песма моја, песма слободна,
у дане крваве, у времена зла
Не зове више глас звона
људе молитвене у цркву Божију.
Реците ми, где да идем да пронађем
оца рођеног, Цара рускога?
Пострадала сам, у крви плесала
по наредби жида прускога.
И када би ми дао Господ
да пронађем моје Сунце јарко
Пошла бих к Њему кроз море огња
да угледам Његово лице јасно
И пала бих пред ноге Цареве
и пред њим се клањала црним власима
И са светом молбом и сузом у очима
говорила бих горким гласом:
Опрости Баћушка, опрости рођени,
кћери распусној, кћери беспутној
За кривицу моју, грех мој истински
и за реч моју богохулну.
У метежу и борби сам пострадала
Казнио је Господ мене, робињу
За грехе своје сам се покајала,
Опрости Баћушка кћери издајници!
