- Што више истинске духовности, то ће сукоба бити мање
- Док је год Цркве, Срби неће изгубити себе
Свети Синод Српске Православне Цркве је 19. јуна донео одлуку да суспендује чланство СПЦ у Конференцији европских цркава. На такав корак су се српски православни одлучили зато што је у организацију примљена расколничка Православна црква Украјине.
Владика Сергије (Карановић), епископ Бихаћко-Петровачки и војни епископ Српске православне цркве Оружаних снага Босне и Херцеговине у ексклузивном интервјуу специјалном дописнику међународне редакције ФАН на Балкану Алини Арсенјевој, говорио је о значају и последицама те одлуке, а такође и о томе како СПЦ подржава канонску Украјинску Православну Цркву, која је постала жртва прогона од стране кијевског режима, и о братским односима са РПЦ.
Алина Арсенјева: Пријем расколничке ПЦУ у Конференцију европских цркава резултирао је одлуком Синода СПЦ да суспендује чланство у овој организацији. Какав је значај овог акта и да ли би следећи корак могао бити излазак из Светске организације цркава?
Владика Сергије: Свјетско Православље нашло се на великом искушењу након што је Цариградска патријаршија, али и помјесне Цркве које је прате, донијела одлуку да додијели условну аутокефалност тзв. Православној Цркви Украјине. Том одлуком додатно је отежано и онако сложено црквено питање на подручју данашње Украјине, а нарочито положај Украјинске Православне Цркве – Московског патријархата, која се налази под управом митрополита кијевског Онуфрија, а која је једина истинска канонска Црква у данашњој Украјини.
Српска Православна Црква настоји сачувати канонски поредак међу помјесним црквама, да се постојеће подјеле не би додатно продубљивале, већ да остане простора за изналажење рјешења овог деликатног црквеног питања. Нажалост, политички утицај запада је огроман и видљив међу православним Украјинцима, што отежава већ тешко стање. Ипак, не губимо наду у јединство Цркве православне и баш за то јединство молимо се свакодневно. Одлука о суспензији чланства Српске Православне Цркве у Конференцији европских цркава има за циљ да се подјеле не продубљују, нити да се да канонски легитимитет неканонској црквеној групацији.
– Сабор СПЦ је велику пажњу посветио дешавањима у Кијевско печерској лаври и положају монаштва канонске цркве у Украјини. Да ли је апел који сте послали кијевском режиму са молбом да престане са прогоном канонске цркве имао неког одјека?
– Тешко је допријети до оних који се у својим одлукама не воде Јеванђељем Христовим, свештеним канонима нити било чим што истински проистиче из вјековног предања Цркве Христове. Упркос томе, не можемо ћутати, јер кад се не огласимо то на својеврстан начин значи да смо сагласни са оним што се збива. Понављам, тешко је утицати на политичке одлуке које се доносе изван Украјине а тичу се Цркве у Украјини, јер је њихов (гео)политички карактер већ одавно јасан. Наше је да дижемо свој глас, а неко некад ће нас чути. Ако нас нико и не чује, историја ће знати да смо у тешко вријеме били на правој страни.
Тачније, ми смо на јединој могућој страни, а то је страна канонске Цркве која своју истинитост потврђује страдањем. Није то ништа ново и непознато. Господ је рекао: „Ако Мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн 15, 20).
– Како објашњавате престројавање православних цркава – за и против ПЦУ, којој је томос доделила Цариградска патријаршија? Да ли конфронтирање православних цркава прети да се у перспективи понови 1054?
– Поједине црквене структуре подлегле су притиску западних центара моћи, те свјесно или не изазвале подјеле међу сестринским помјесним црквама. То је узроковало исход којем се нисмо надали. Српска Православна Црква настојала је да утиче на Цариградску патријаршију да добро размисли о својим одлукама, а нарочито о њиховим посљедицама. Блаженопочивши патријарх српски Иринеј у више наврата посредовао је између Цариградске и Руске Православне Цркве, али исход није био онакав каквом смо се надали.
Очигледно се одлуке о Цркви доносе негдје ван Цркве, са циљем да се свеукупно Православље учини слабим, а то је најлакше постићи кроз разједињавање, удаљавање и конфронтацију помјесних цркава.
С друге стране, слабљење Руске Православне Цркве има за циљ само једно, а то је слабљење руске државе и смањење њене геополитичке моћи. То је данас свима и сасвим јасно. Ипак, ми се надамо да ће се тренутне подјеле надвладати мостовима вјере, који ће опет спојити једновјерну браћу.
– Владика сте једне од најстрадалнијих епархија СПЦ. Колико се историја на овим подручјима неминовно понавља-имам у виду Други светски рат али и потоњи, деведесетих година?
– Историја и није ништа друго до понављање ранијих образаца. Зато се и каже да је једино Христос ново под Сунцем. Ми то добро знамо, па нам је лакше корачати кроз невоље рата, распећа, обнове и васкрсења. У нашој народној души постоји та историјска свијест која нам даје снагу да издржимо када је тешко, јер знамо да патња није вјечна, као што знамо да ни период мира није трајан, већ да ће и он проћи. Томе у прилог говори и наслов књиге нашег великог историчара Милорада Екмечића „Између клања и орања“. Управо тако изгледа наш историјски ход, који је у великој мјери формирао наш народ, чинећи га жилавим, истрајним и спремним да издржи свако зло које пред њим стоји.
Историја се неминовно понавља, али не зато што тако мора, већ што се у људима акумулира зло које у рату излази на површину. Зато је свим народима потребан лијек, а он може бити само из духовне ризнице. Што више истинске духовности, то ће сукоба бити мање. Крајње је једноставно, а ипак тако недостижно.
– Да ли је за Цркву подједнако важан и верски и национални рад будући да је једино Црква кадра да под свој кров окупи Србе расуте по свету?
– Црква по свом назначењу и по својој природи надилази сваку од нација, али историјски контекст учинио је Цркву чуварем националног идентитета. У времену када је српски народ остао без своје државе, једино са чим се поребљени народ могао идентификовати била је Црква. То је трансгенерацијско памћење православних Срба, које се одржало све до дана данашњег. Гдје год да се православни Срби налазе, а да је то изван Србије, Црне Горе и Републике Српске, Црква је једино мјесто њиховог сабрања, па је и Црква због тога свјесна своје духовне али и националне улоге коју има, па се под њеним кровом у расијању изучава српски језик, ћирилично писмо, национална историја, фолклор, али и све оно што су идентитетске особености једног народа. Док је год Цркве, Срби неће изгубити себе. То знамо ми, али то знају и они који нам не желе добро, па безуспјешно покушавају дискредитовати Цркву на разне начине. То никоме у прошлости није пошло за руком, па неће ни онима који данас имају исте намјере.
– Уништење православља као циљ отворено су заступали поједини политичари из ЕУ, али и амерички генерали. Шта је то што њих највише узнемирава код наше вере?
– Православна црква чува неокрњеном истину Јеванђеља Христовог, али не само кроз догме већ и кроз слободу коју нам је подарио Христос Васкрсли. Та слобода вјере и вјера слободе јесу оно што централизовани запад никада није схватио и у чему се разилази са православним истоком. Отуда њихова потреба да нас потчине себи, јер мисле да ће постати јачи ако се хришћански свијет унификује. Напротив, снага хришћанства треба да почива на јединству различитости, на дару слободе, на вјери која се не намеће, али западни свијет има сасвим другачији поглед на исто, па отуда жеља да се ми прилагодимо њима, да ми постанемо они, не разумјевајући да су двоје једно само онда када у братском загрљају свако остане оно што већ јесте. Западни свијет то није схватио већ десет дугих вијекова, па се плашим да то неће схватити никад.
– Чини се да се данас у свету дешава до сада најочигледнија борба између добра и зла. Да ли бирајући либералне законе и истополне бракове, читаве државе бирају страну у овом рату?
– Свијет иде путем којим никада није ишао, а та стаза није пут већ беспуће. Ми тим путем не желимо ићи, па смо као такви препознати као заостали, примитивни и ригидни. Тај пут, којим желе да идемо, није наш, па зато остајемо гдје јесмо, упркос притисцима са којима се свакодневно суочавамо.
Није лако остати свој, нарочито не у времену у којем технологија постаје нешто без чега се не може. Тај технолошки свијет онечовјечује човјека, па је зато Ава Јустин Поповић за наше вријеме рекао да је то свијет у којем је техника атомска а етика прашумска. Или, што би рекао велики њемачки философ Мартин Хајдегер да ће наш однос према техници одредити наш однос према Богу, што значи да је човјек уроњен у технолошки свијет све удаљенији од Бога. Избор је на нама.
-Какви су односи СПЦ са РПЦ и колико често сте као владика у контаку са руским клиром?
– Српска и Руска Православна Црква имају стабилан, сестрински и однос пун међусобног разумијевања. Рекао бих да обје Цркве повезује словенска љубав и хришћанско срце, па зато немамо никаквих међусобних спорова, ни црквених, ни државних, ни народних. Тако је било у прошлости, тако је данас, а тако ће бити довијека. У то сам сигуран, па ме свака руска рана боли као сопствена и сваки руски успјех радује ме као некога ко истински воли и поштује све оно што Русе чини Русима. То није само мој став, већ став готово свих православних Срба који Русију, што би рекао велики пјесник Скендер Куленовић, сматрају својом прамајком. Дакле, Србија је Србима мајка, а Русија прамајка, коју нисмо нити смијемо заборавити. То је на крају и завјет нашег великог духовног и народног учитеља, владике и владара Светог Петра Цетињског.
Моји сусрети са клиром Руске Православне Цркве увијек су испуњени братском љубављу и међусобним поштовањем, па се зато радујем сваком будећем сусрету, али и посјети руској држави, Цркви и народу.
[РИА ФАН]
