Скочи на садржај

Владимир Кршљанин: Балкански савез – јуче, данас и сутра

Балкански народи су своје духовно утемељење и идентитет стицали у државном оквиру и/или под духовним утицајем Ромејског царства. Царство, односно у западној терминологији империја, јесте вишенационална држава. У периоду његовог слабљења, пре свега под ударима крсташа са јеретичког Запада, долази до даље афирмације балканских народа и њихове националне еманципације, далеко пре него што се савремени национализам појавио на Западу у време Француске револуције. И са битном разликом, што је наша национална суштина духовна, вредносна, заветна и везана са аутокефалијом наше Цркве, док је западна првенствено материјална и везана за државну организацију. Последња, у државном смислу реална модификација Ромејског царства било је оно што зовемо Душаново царство (Срба, Грка, Бугара и Арбанаса). Управо оно је предало штафету из Другог у Трећи Рим.

Током читавог 19. века, Русија је помагала ослобођењу балканских народа од турског ропства. У писму митрополита Стратимировића руском цару уочи Првог српског устанка, говори се о преласку балканских народа из иноверне турске у једноверну руску империју. Међутим, под утицајем Француске револуције и Наполеонових ратова, већ после Првог српског устанка и Србија и Русија говоре другачије – сада Русија подржава борбу балканских народа за стварање својих независних држава. Утицај идеја Француске револуције ширили су масони – сасвим друкчије на Балкану, него у западним метрополама. Као резултат, добијамо две нове мега-нације, Немачку и Италијанску и – тоталну распарчаност на Балкану.

Већински део елите у балканским народима и у Русији, настојао је да ту распарчаност смањи, и ради коначног ослобођења Балкана од Турака, и ради природног савезништва православног (и словенског) света. Ти заједнички напори довели су до првог покушаја стварања Балканског савеза, у којем је главну улогу имао српски кнез Михаило Обреновић. Западне силе су организовале његово убиство, после којег, не само да је први покушај пропао, него на српски престо долази Милан, који под западним утицајем Србију везује за Аустроугарску и покреће рат против Бугара, Србима најсличнијег народа на Балкану.

У другом покушају, 1912, Балкански савез бива створен и коначно ослобађа Балкан од Турака. Косово и Метохија и Стара Србија се враћају у окриље матице. Срби и Грци су на албанској обали, а Бугари у предграђу Цариграда. Ово изазива хистеричну и паничну реакцију на Западу. Британија намеће и Балканском савезу и Русији окончање рата, делимично повлачење и стварање два неправославна „џепа“ на православном Балкану: државу Албанију (по аустроугарском рецепту) и европски део Турске, са циљем изазивања трајне нестабилности у региону. То јој није било довољно, него већ 1913. својим интригама изазива „Други балкански рат“, како би продубила јаз између Срба и Бугара и онемогућила њихово уједињење. То уједињење је ноћна мора за Запад јер би већ заједница ова два народа постала моћна регионална сила, која контролише оно што је стратешки најважније на Балкану: везу Европе са Малом Азијом и Блиским Истоком.

Западна политика на Балкану изазива страховите патње свих народа, а нарочито Срба, у два светска рата. После пада Руске Империје 1917. године, у потрази за новим заштитником уочи Версаја, српска владајућа елита се фатално везује за САД и англосаксонски фактор, што доводи до стварања Југославије. Оживљавању сна о Балканском савезу доприноси руско ослобађање Србије (и већег дела Балкана) на крају Другог светског рата. Али, рад на томе бива прекинут, јер се Броз преко Лондона прикопчава за англосаксонце, што доводи до раскида са Стаљином и 40 година организоване русофобије, што је једини такав случај у читавој српској историји.

Савремену варијанту Ромејског или Душановог царства, односно Балканског савеза, у форми Балканске (кон)федерације, утемељили су Димитрије Туцовић, српски и бугарски („тесни“) социјалдемократи почетком 20. века. Отворено се супротстављајући ширењу сукоба и подела између балканских народа од стране западне буржоазије, они су на Божић 1910. организовали у Београду Прву балканску социјалдемократску конференцију, уз учешће социјалиста из свих балканских земаља и народа, позивајући на «груписање које налаже модерни економски развој, као једину гаранцију економске и политичке самосталности».

Када сам 1992. у руководству СПС задужен за међународну сарадњу и почео да стварам Међународно одељење партије, били смо већ усред Првог европског рата, који је Запад водио против Срба, разбијајући Југославију, коју је сам створио, зато што је истински српски фактор у њој поново задобио одлучујућу улогу, и како би спречио нови Балкански савез и његово неминовно повезивање са Русијом.

Покренули смо грозничаву активност према иностраним политичким партијама у више праваца – ка Русији, која је и сама била у најдраматичнијем и најтрагичнијем периоду своје новије историје, ка левим и суверенистичким снагама у Европи и на Балкану, ка Кини, која се тада устезала од активније улоге у међународним пословима, ка земљама у развоју.

Од првог дана ми је било јасно да активности на Балкану имају посебан значај, и зато јер нам једино «груписање гарантује самосталност» и због тога што су најтежа искушења тек била пред нама. Туцовићев концепт нам је био идеја водиља, а активност је добила велики интензитет и због тога што су средином 90-их социјалисти били на власти у свим чисто-балканским земљама: Србији (СР Југославији), Бугарској, Румунији, Грчкој и Албанији.

Најлакше је било са Румунијом. Односи са владајућом странком, за време Илијескуа и Настасеа, развијали су се без тешкоћа. Отворених питања није било.

Односи са свим партијама у Грчкој и на Кипру били су најразвијенији, најемоционалнији, пуни динамике, али и значајних догађаја, јер нам је у време наше наметнуте конфронтације са Западом, Грчка, у којој су се смењивали на власти Нова демократија и ПАСОК, била најближи пријатељ са значајним позицијама у САД, али и у ЕУ. Са друге стране, памтим свој сусрет у Београду почетком 90-их са значајним руководиоцима КП Грчке (ККЕ) Колософом и Ангуракисом. Они су дошли да се упознамо испуњени надом, због нашег отпора америчком диктату, али и стрепњом, због 1948. Узео сам на себе ту слободу да у име СПС осудим Брозово затварање границе, које је довело до трагедије грчких партизана после америчке интервенције. Успоставили смо поверење и ККЕ је годинама организовала бројне демонстрације и протесте поводом америчке агресије на нашу земљу. Виђао сам и Мицотакиса (Константин Мицотакис 1918-2017, премијер 1990-1993). и Самараса (Андонис Самарас, премијер 2012-2015.), а својим сталоженим, умним и борбеним ставом, у снажној успомени ми је остао Папуљас (Каролос Папуљас 1929-2021, председник Грчке 2005-2015.), који је увек остао уз нас. Посетио је Милошевића у Хагу, а пошто сам му предочио податке о кршењу људских права код нас 2003, а које је он изнео у Савету Европе, колонијални режим у Београду је био принуђен да укине ванредно стање.

Са Албанијом није било лако, али смо знали да у балканској историји постоје и веома светле странице у нашим односима, као и да већина у самој Албанији другачије гледа на Србију, него део мањине на Косову и Метохији. Највише труда су уложили мој велики пријатељ и сарадник у међународном одељењу СПС Оливер Потежица (каснији амбасадор у Јордану и Либији, где је херојски, на дужности, погинуо после америчког разарања те земље) и наш отправник послова у Албанији Мирослав Зарић. Успоставили смо сарадњу са више мањих политичких партија. Социјалисти су оклевали, нарочито међународни секретар Илир Мета (премијер 1999-2002, председник Албаније 2017-2022.), тако да смо се углавном сретали на међународним скуповима.

Био сам свестан да се најважнији продор мора направити са земљом у наше сукобљавање са којом је запад уложио највише труда – Бугарском. Знао сам да можемо успети, посебно зато што у народу те земље нема масовних антисрпских осећања, него напротив. У посети Београду је почетком 90-их боравио члан руководства БСП др Георги Прванов (председник Бугарске 2002-2012.), у то време, као и ја, члан Извршног одбора. Дуго смо, у више наврата, разговарали. Прванов је историчар, који у детаље познаје и воли делатност Туцовића и његових бугарских другова. Склопили смо „историјски договор“: сада када је Македонија независна, више нема препрека за максимално јачање српско-бугарске, али и балканске сарадње! На томе ћемо радити и то морамо остварити. Било је још много контаката са бугарским социјалистима.

Први самит земаља ЈИЕ на Криту 1997.

Када су сасвим дошли на власт, управо је у Софији 1996. одржана прва министарска конференција земаља ЈИЕ, чиме је нова сарадња свих балканских земаља успостављена. Већ следеће године, одржана је следећа министарска конференција у Солуну и први у историји самит на Криту! Тамо су Слободан Милошевић и албански премијер и лидер социјалиста Фатос Нано (премијер 1991, 1997-1998, 2002-2005.) договорили нови тип односа и амбијент за мирно решавање питања Косова и Метохије, које су обојица признали за наше унутрашње питање.

Тај историјски искорак је био у супротности са западним агресивним плановима. Одмах после самита на Криту је реализација тих планова максимално убрзана. Започињу и ескалирају терористичке акције „ОВК“. Долази до наше специјалне антитерористичке операције 1998. и отворених претњи агресијом НАТО. Сарадња балканских земаља је те године, на министарском састанку у Истамбулу и самиту у Анталији (учествовао Момир Булатовић, јер је Слободан Милошевић управо у то време водио у Београду тешке преговоре са Холбруком, после којих је на КиМ дошла „Вокерова“ мисија ОЕБС) имала само једну наметнуту тему – ситуацију на КиМ. У години НАТО агресије састанци земаља ЈИЕ су прекинути, да би били обновљени тек после 5. октобра.

Самити земаља ЈИЕ одржавају се од тада редовно, сваке године, али остају медијски готово неприметни, јер мало о чему одлучују. На прва два самита, лидери балканских земаља су се између себе договарали без туђег присуства. Међутим, после гушења српске независности, балканске земље су убзано и без видљивог отпора апсорбоване у структуре ЕУ и НАТО, чији представници, као својеврсни контролори, присуствују свим самитима.

Не треба се обесхрабрити. Морамо увек имати у виду да је само постојање мултилатералне сарадње на Балкану увек више у интересу самих балканских земаља, него спољних фактора. У периоду евроатлантске доминације Балканом покренут је велики број унутарбалканских иницијатива за сарадњу, укључујући оне које окупљају по 3-4 земље које имају заједничке интересе у појединим питањима. Неке од иницијатива су под директним патронатом ЕУ. Све то говори да су на Западу свесни (нажалост, често више него ми сами) потенцијала балканске сарадње и интеграције и зато се систематски труде да их држе под контролом, у склопу своје неоколонијалне политике.

Иницијатива која последњих година највише на себе скреће пажњу, а понекад и контроверзна тумачења – „Отворени Балкан“, има значајне димензије аутентичности и потенцијално представља добар оквир (економска сарадња, дијалог Београд-Тирана уз учешће суседа, иако Еди Рама није Фатос Нано) за стварање конструктивне атмосфере за превазилажење проблема на Косову и Метохији. Овде наравно, недостаје дубински рад Србије са својим грађанима – припадницима албанске националне мањине.

Наравно, мултилатерална сарадња и интеграција нису исто, као што нису исто „Процес сарадње земаља Југоисточне Европе“ и Балкански савез (апелујем на све јавне делатнике да смање своју фасцинираност Европском Унијом и да српску реч „савез“ не замењују туђицом „унија“) или Балканска (кон)федерација. Смисао груписања је, као што пре више од 100 година приметише Туцовић и другови, у јачању наше самосталности.

Главни носилац потенцијала балканске сарадње и интеграције је, наравно, Србија. Не само због свог централног положаја на Балкану, већ пре свега зато што је најсамосталнија, односно зато што је једина сачувала тесне везе са Русијом (што је и гаранција њене слободе и самосталности). Сличне везе са Русијом има и Република Српска. Дакле, питање уједињења делова српског народа, распарчаног као последица западне агресије треба решавати паралелно са јачањем балканске сарадње и интеграције. Историјска Србија може бити поново уједињена само када дође до деколонизације Балкана уз помоћ Русије.

Из свега следи да су све за нас битне ствари узајамно повезане и произилазе једна из друге, те наша спољна политика мора паралелно и свом снагом да се бори за наше уједињење и ослобођење, као и за балканску сарадњу, деколонизацију и интеграцију. И све то у тесној заједници са Русијом, за коју данас једино Србија има кључ, у духовном и историјском смислу. То је и пут наде за читаву Европу. Све друго би била трагедија.

[РТ БАЛКАН]